Прошлог понедјељка, након успјешног лансирања, ракета Вулцан Центаур одвојила се од свемирске летјелице Перегрине, која је требала да слети на Мјесец. Астроботиц Тецхнологy, компанија која је развила ландер Перегрине, мање од 24 сата након успјешног лансирана саопштила је да одустаје од мисије спуштања на Мјесец. Из компаније су навели да је дошло до критичног губитка погонског горива због цурења на летјелици.
Перегрине се након успјешног лансирања и одвајања од ракете није могао поставити у положај окренут према Сунцу, вјероватно због проблема са погоном. Зато није успио да напуни батерије. Радило се о првој америчкој мисији слетања на Мјесец од 1972. године, односно од ере мисија Аполло.
Дакле, прошло је више од пола вијека од када је НАСА послала астронауте на Мјесец и вратила их кући живе и здраве. Међутим, поставља се питање: Да ли би данас слијетање на Мјесечеву површину, након толиког искуства и развоја технологије, требало бити једноставнија процедура?
Више неуспјешних мисија
Перегрине није први такав неуспјех. Премда су Кина и Индија успјеле да пошаљу летјелице на наш природни сателит, руска се Луна 25 прошле године срушила на површину, готово 60 година након што је совјетска Луна 9 меко слијетела на Мјесец. Ландери приватних компанија имају стопостотну стопу кварова на Мјесецу – израелски ландер Бересхеет срушио се 2019, а јапански прошле године.
Један од главних изазова, каже Јан Wöрнер, бивши главни директор Европске свемирске агенције (ЕСА), јесте тежина.
“Увијек је већи ризик неуспјеха ако сте лагани. А морате бити лагани или нема лансирања. Не можете имати велику сигурносну маргину”, рекао је он.
Уз то, готово свака свемирска летјелица је прототип. Осим ретких случајева, као што су сателити за комуникацију Галилео. Свемирске летјелице израђују по наруџбини, односно, не производе се масовно са истим провјереним системима и дизајном. И онда, када такве летјелице наиђу на проблем у свемиру, нико им не може помоћи.
“Ако имате проблема с аутомобилом, можете га одвести на поправку, али у свемиру не постоји таква могућности. Свемир је друга димензија”, објашњава Wöрнер, а преноси Тхе Гуардиан.
Зашто је и сада Мјесец тешко достижна дестинација?
И сам Мјесец доноси своје изазове. Имамо гравитацију, али нема атмосфере. За разлику од Марса, гдје свемирске летјелице могу летјети до одредишта и успоравати спуштање падобранима, слијетања на Мјесец у потпуности зависе од мотора. Ако имате један мотор, као што то обично бива код мањих сонди, њиме се мора моћи управљати јер не постоји други начин за контролисање спуштања.
Да ствар буде компликованија, мотор мора да има пригушивач који може смањити или повећати потисак.
“Обично их запалите и они имају стални потисак. Промјена потиска повећава сложеност поступка”, казао је Ницо Деттманн, вођа ЕСА-ине групе за истраживање Мјесеца.
Како год, с обзиром да смо први пут успјешно слетјели на Мјесец у 60-има прошлог викека, мало је тешко схватити зашто је сада Мјесец и даље тешко достижна дестинација. Одговор се можда крије у историји улагања у мисије на Мјесец.
Наиме, убрзо након програма Аполло, владе више нису биле заинтересоване за тако обимна улагања у свемирски програм па се на неки начин “одустало” од компликованих мисија.
Тврдо и меко слијетање на Мјесец
Када је кинеска свемирска летјелица Цханг’е 3 слетјела на Мјесец 2013. године, радило се о првом меком слијетању на наш природни сателит од совјетске Луне 24 1976. године. Меко слијетање (енгл. софт ландинг) на Мјесец, или било које друго небеско тијело, значи контролсано спуштање свемирске летјелице на површину без да притом дође до значајне штете на летјелици и/или њеним инструментима.
Тврдо слијетање (енгл. хард ландинг) односи се на спуштање на тло, при којем долази до значајних оштећења летјелице и при чему често долази до губитка контакта. Оваква врста слијетања може бити намјерна, односно планирана, али може бити и о неуспјели покушај меког слијетања.
“Ми заправо деценијама нисмо развијали ландере, а ради се о поприлично специјализованој технологији”, каже Деттманн.
Због тога је тестирање летјелица кључна фаза. Међутим, њих није тако лако тестирати као ракете. Можемо провјерити раде ли снага и погон, навигација, комуникације, инструменти као и њихову отпорност на интензивне вибрације током лансирања, али не постоји добар начин за симулацију слијетања на Мјесец.
“У поређењу с ером Аполло, ове мисије се обављају за ситниш”
Током свемирске трке, НАСА је на Аполло потрошила вртоглавих 25 милијарди долара. Упркос томе, доживјела је низ неуспјеха прије него што је меко слетјела на Мјесец. Мада свемирска агенција сада има 70 година акумулираног искуства и знања при изградњи свемирских сонди, НАСА настоји да смањи трошкове и стимулише америчку свемирску индустрију уговарањем послова с приватним компанијама.
“Све су те компаније релативно нове. У порђењу са ером Аполло, оне обављају ове мисије за ситниш”, рекао је инжењер Јосхуа Расера са Универзитета Империал Цоллеге Лондон.
“Ипак, стратегија би требало да се исплати јер компаније уче из својих неуспјеха. И даље је такав систем јефтинији када се гледа укупни број мисија, чак и ако се првих неколико сруши”.
Шта Ви мислите о овоме?