luka vukalovic.jpg

На данашњи дан, 6. јула 1873. године, у тадашњој царској Русији, умро је херцеговачки војвода, вођа устанка против Турака од 1852. до 1862. године и један од најистакнутијих Срба у другој половини 19. вијека - Лука Вукаловић, који je својом дугом и јуначком борбом за народно ослобођење заузeo главно мјесто у историји устанка у Херцеговини против Турског царства. 

У биографији Луке Вукаловића, објављеној у званичној Монографији града Требиња, пише да је рођен у Богојевић селу на Зупцима, 31. октобра 1823. године од оца Лака и мајке Анђе из породице Ђуричић. У Требињу је код мајстора Риста Пиштеља изучавао пушкарски занат, а послије пет година вратио се у родне Зупце и оженио се Станом Кривокапић, родом из Црне Горе, са којом је имао четворо дјеце.

"Цијела биографија војводе Луке Вукаловића испуњена је тешким страдањима и трагедијама. Имао је седам година када су му Турци убили петорицу стричева. У седамнаестој години је остао без оца, убијеног од турске руке. Са 29 година, 1852. године, на своја плећа преузео је улогу зубачког главара и главара једног дијела херцеговачког народа, ставивши се на чело великог устанка, током кога су прошле најбоље године његовог живота", пише у биографији.

Црногорски књац Данило Петровић именовао је Луку Вукаловића за војводу Зубаца, Крушевица и Суторине - 1858. године, а четири године касније, у Дубровнику, потписао је уговор са Хуршид-пашом о смиривању устанка и помирењу са Турцима.

"Након тога наишао је најтежи период у његовом животу, када је у љето 1863. године морао да се са мајком, женом, четворо дјеце и неколико сабораца скрива по Јастребици и Бијелој Гори, да би на крају донио најтежу одлуку у животу и напустио своју отаџбину и породицу и иселио се у Русију", наводи се у биографији.

За Вукаловића кажу да никада послије њега ниједна личност није успјела да оствари толики утицај на широке народне масе и догађаје како је то њему успјело за кратко вријеме док је био вођа устанка.

Иза себе је оставио херојске побједе над Турцима, од прве на Ораховцу 23. децембра 1852. година, затим поповском Пољицу, Зупцима, "крвавој" Драчи, у Бици на Граховцу, Корјенићима, на Зубачком пољу око Струпачнице, на Истикану против Дервиш-паше и Мехмед-паше, Сливници, Главској и Мохиљском долу...

"Романтичари су војводу, у свом националном заносу, називали 'југословенским Гарибалдијем', 'другим Карађорђем', говорили да је 'сличан Хајдук Вељку', и били су у праву, јер од сваког од ових прослављених националних јунака има и по нешто и у Вукаловићевом карактеру и животној судбини", наводи се у биографији и додаје: "Овај одлучни борац и родољуб морао је тешког срца да напусти своју Херцеговину и пресели се у Русију, гдје је живио годинама без своје породице. Маја мјесеца 1873. године, Лука је послао сина Богдана да доведе остатак њихове породице. Послије доласка остатка породице, Луку је затекла изненадна смрт. Умро је у селу Салтакћи близу Брђанска, на рукама сина Богдана и Милоша Средановића, који се од њега нису одвајали, далеко од отаџбине, не дочекавши ослобођење свог народа", пише у биографији Луке Вукаловића, објављеној у званичној Монографији града Требиња.

Лукину вјечну кућу пронашли су 2015. године Требињац Александар Влатковић и његов пријатељ Иван Лозовски, послије 13 дана трагања и 3.500 пређених километара.

Влатковић је тада рекао за ТребињеЛиве.инфо да се гроб великог војводе налази у центру села Салтакћи, које је 1.270 километара удаљено од града Одеса у Украјини. До села је, како је рекао Влатковић, дошао из Одесе, преко Харкова, Запарожја и Чернигива.

"На каменој плочи, исклесаним словима пише: 'Ту почивају Иван Лазаревић и војвода херцеговачки Лука Лазара Вукаловић", рекао је тада Влатковић.

У Требињу су у августу 2015. године откривена два споменика војводи Луки Вукаловићу - један у родним Зупцима, на Ублима, а други у самом центру града, непосредно уз Камени мост. Том приликом је истакнуто да су требињски и херцеговачки народ свим срцем за то да се војводине кости са духом сједине, да се у вали између Орјена и Леотара нађе мало свете херцеговачке земље за његов вјечни укоп, за његово часно име у херцеговачком камену и његов нови, вјечни живот у свом народу и на његовој тврдој баштини, његовој Херцеговини.

Помен војводе Луке Вукаловића и битка Срба са Турцима су описани у пјесми војводе Мирка Петровића Његоша „Бој на Зупцима“.

Једна улица у Требињу носи назив по Луки Вукаловићу као и једно гусларско друштво.

ЧАСОПИС "ЗАСТАВА" О СМРТИ ВОЈВОДЕ ЛУКЕ, август 1873.

- На северу је угасила се једна луча србска, која је неко време на југу србском мрак робства разгањала – у Брђанску, близу Одесе је последњи дана преминуо Лука Вукаловић, херцеговачки војвода од Зубаца. Историја србска прима Луку у своја крила  и она ће му у књизи својој леп листак отворити и посветити; ми сад нисмо у стању струкове дела покупити и сплести му достојан венац заслуга и спомена, него ћемо само неке стручке побрати... - и даље: ...лака му родна, али удаљена земља, вечна слава и Бог дао да скоро дође време где ће му се србске кости у ослобођену домовину пренети моћи.

Сам је Лука из прогонства, у часу када је понуђен откуп његове земље на Зупцима, записао да нема цијене за коју би продао своје добро, те да жели тамо и умријети, или барем закопан бити.