Број 1128, то је све што је Живко знао о свом правом идентитету 80 година. Ко је, одакле је, како се презива, ко су му родитељи, колико тачно година има то није упамтио. А имао је пет када је из логора одведен у Завод за одгој глувонијеме дјеце у загребачкој Илици.
Усвојен је 1942. године. Мато и Марија Зеленбрз из Загреба постали су његови нови родитељи.
Послије осам деценија тражења и неуспјешног чувања успомена из дјетињства, Живков прави идентитет открио је списак Диане Будисављевић.
Списак за који се мислило да је уништен или изгубљен откривен је послије 80 година и сада се налази у Музеју жртава геноцида.
– Наравно да сам сретан, коначно сам сазнао истину, али није сад то неко усхићење да скочиш до плафона. Временом све то огугла. Неко ме пита хоћеш ли презиме мијењати? Не могу. То је цијела перипетија. Ја остајем. Дебело сам заглибио, сматрам се Загрепчанином. Не? – каже Живко за РТС.
Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић објашњава да је Диана, са својим сарадницима, као почетну идентификацију Живку ставила кожну крагну на врат и метални круг са његовим бројем.
– Његов број је био 1128. Дуго смо разговарали и онда смо му рекли да имамо овај документ и да постоји могућност да се подаци о њему налазе на овом документу. Био је то дирљив тренутак. Живко је коначно сазнао истину. Ви сте свједок историје. Неко ко има више од 80 година први пут сазнаје како су му се звали родитељи, одакле су, како се презивао, из ког логора је спасен, када је спасен – истиче Ристић.
Иза броја 1128 крије се дјечак Живко Иванчевић од оца Љубивоја из Кришћина и мајке Смиље из Воћина. Прошао је кроз логоре Стара Градишка и Сисак.
Живково име уписано је међу неколико хиљада имена српских малишана, које је Диана Будисављевић спасила из усташких логора у НДХ.
Не сјећа се готово ничега до пете године. Једва и тога – да је по њега у Завод дошла Марија Зеленбрз, која је била у браку три године и није имала дјеце.
– Све је ишло брзо, могао је доћи ко хоће. Одвели су је у велику собу. Пуно дјеце је лежало али сви су били тихи, једино је један балио у дјечјем креветићу, а то сам био ја. То је био окидач. И пита ме зашто плачеш? А ја велим, а већ сам се толико исплакао, тета ме истукла. Она гледа, а зашто те истукла? Ја велим зато што сам се упишао. И пита мене је ли би ти ишао са мном? Ја кажем би, ако у кући имаш меса – прича Живко.
И отишао је. У документима је записано да се дозвољава преузимање дјетета Живко бр. 1288, како се наводи, на даљи одгој и уздржавање. Да му се одређује римокатоличка вјера.
За датум рођења држава му је одредила 10. април – дан оснивања Независне Државе Хрватске. Тако је Живко Иванчевић, потом Живко бр. 1128, постао Живко Зеленбрз.
– Ја се тог детаља уопште не сјећам и ја се тог трансфера уопште не сјећам. Као да ме неко спустио са падобраном и ја сам се нашао у великој соби. Лош намјештај, тек су се оженили. Ту сам почео и јако сам се брзо адаптирао – сјећа се Живко.
У логоре Независне државе Хрватске затваране су породице са дјецом. Највише малишана доведено је у љето 1942. године. Међу њима, највјероватније, и Живко.
Процјењује се да је тада у Јасеновац спроведено око 70.000 мушкараца, жена и дјеце.
– Управо те 1942. године, послије величанствене битке на Козари и, нажалост, бескрајне трагичне епопеје – козарачке епопеје, у лето 1942. године, највећи број дјеце управо је стигао са тог ширег краја Козаре – Поткозарја и из Босанске Крајине, али било је дјеце из Западне Славоније, Средње Славоније, Баније, Лике и Кордуна – наводи Ристић.
Дјеца су остављена сама, препуштена болести, глади и смрти. Зато је Аустријанка Диана Будисављевић покренула највећу хуманитарну акцију током Другог свјетског рата – спасавање неколико хиљада најмлађих из усташких логора.
Судбина те дјеце била је различита. Поједини су убрзо преминули, друге је преузео “Каритас”, а трећи су дати хрватским породицама на усвајање.
Све то записано је у документу. Читљивом и послије осам деценија. Ту су имена и презимена дјеце, њихових родитеља, датум и назив логора из којег су спасена, као и доб и идентитет хрватских усвојилаца.
– Документ је настао у другој половини 1942. године. Од њега је направила своју библиотеку Диана Будисављевић. Њена картотека је секундарни извор. Успјели смо да дођемо до примарног извора. Овај списак представља не само историографску корист, већ и списак података који нам по први пут омогућава да сви заинтересовани, прије свега некадашња дјеца, коначно дођу до спознаје свог правог идентитета, оног стеченог рођењем, а не идентитета наметнутог стицајем околности Другог светског рата. Стога је та посљедња колона драгоцјена. То су подаци који су се заправо скривали свих ових деценија – објашњава Ристић.
Захваљујући посљедњој колони, осамдесетшестогодишњи Живко је утврдио своје поријекло 2023. године. Дат је породици Зеленбрз, Мату и Марији, улица Гробничка 20.
Они од њега нису крили да је рођен као Србин и да је био у логору, али то је све што су знали.
Годинама су га охрабривали да нађе праву породицу. Није успијевао. Живко свједочи да се ничега не сјећа, али и да су неки каснији догађаји, највјероватније, били окидач за оно што је чувала подсвијест.
– Ја сам имао десет година. То су први наши ратни филмови и идемо у кино. Ја гледам филм и када сам изашао вани, ја сам се тресао. Дечки причају узбудљив је филм, али ја сам нешто друго видио када сам се узбудио. Има једна сцена када је неко повикао да иду Нијемци и усташе и видите у крупном плану по прашњавој цести јуре. То је село и има као неки трг, неуредно, није ледина са травом него земља и наједанпут видим гдје матере трче за својом дјецом, хватају их и бјеже са њима – сјећа се Живко.
Током и послије рата појављивали су се и родитељи који су покушали да пронађу своју дјецу. Па и дјечака број 1128. Двије жене вјеровале су да је баш он њихов син.
Једна је његовој помајци написала писмо са описом свог сина и биљега који је имао. Испоставило се да то није Живко.
– Она то чита и каже то ти мама пише, доћи ће по тебе. Ја сам се њој зграбио за скуте и почео плакати. Никад нисам плакао, значи у подсвијести сам ипак маму носио – увјерен је Живко.
Ко му је мама деценијама је остало сакривено у рукописима. Завршетком Другог свјетског рата, по налогу Министарства социјалне политике Хрватске, одузети су од Диане Будисављевић. Вјеровало се да су запаљени или нестали.
До сада непознати јавности, спискови откривају податке за више од 5.600 дјеце. По абецеди, по почетном слову презимена сваког дјетета.
– Списак је аутентичан, прошао је све неопходне експертизе и прије него што смо објавили да га имамо. Прије свега, овај документ, као и многи други, није једини, али је од највеће важности за нашу националну историју, за европску историју Другог светског рата. На још један начин, можда најтрагичнији, најболнији, на емотивни начин, свједочи и доказује геноцид који је хрватска држава извршила над припадницима српског народа у Другом свјетском рату на цијелој својој територији. И то је елемент тог геноцида који је извршен над дјецом. И могуће је да у том сазнању можемо тражити и одговор на питање зашто је 80 година љубоморно чуван ван наше територије – истиче Ристић.
Жеља Диане Будисављевић да дјеца коју је спасавала од страхота у логорима НДХ једнога дана сазнају своје право поријекло, име и презиме, појединцима се сада испуњава. Онима који то желе и онима који су трагали за својим поријеклом.
Откако се зна за списак, у Музеју жртава геноцида телефони не престају да звоне.
– Када пронађу особу коју траже, стављају фотографију испред документа. Можете видјети људе како тихо јецају и плачу. И то је тренутак када коначно имају материјалне доказе. Не само доказ, већ и сазнање. Замислите да у 80 и некој години чујете име своје мајке и оца. За већину нас то је апсолутно незамисливо – напомиње Ристић.
И за Живка Зеленбрза било је незамисливо. У његових посљедњих осам деценија стаје да је завршио школу, у међувремену добио и сестру, да се оженио и има сина и кћерку.
– Ја сматрам да ми је отац рођени, мајка исто. Ови су ми увијек мама и тата. Страшно ме интересује, не знам зашто, како су завршили отац и мајка и да ли можда ипак браће имам. Ништа од тога не можеш капитализовати, не у материјалном, али то бих волио да знам – истиче Живко.
У документу, гледајући комбинацију имена, није пронађено да Живко има браће или сестара, али има још Иванчевића – блиских рођака.
– Када отворите архивску кутију, видите хиљаде и хиљаде судбина. Имате кључ да откључате те судбине послије толико деценија и омогућавате људима да коначно дођу до тих сазнања – наглашава Ристић.
Документ је дигитализован, али пракса оваквих грађа у свијету је да нису потпуно јавне на интернету. Онај ко жели да сазна свој прави идентитет, може да се најави и лично дође у Музеј жртава геноцида.
– Нити је Јад Вашем ставила Шиндлерову листу на своју интернет страницу, нити је кућа Ане Франк ставила дневник Ане Франк на своју страницу. Била је стављена на једну или двије странице. Оно што је важно у овом случају, морамо поштовати наше законе и међународне норме. Листа садржи личне податке. Где год на тој листи постоји и једна жива особа, ми не можемо те личне податке без сагласности тих људи и њихових сродника користити да их учинимо јавно доступним глобално – објашњава Ристић.
Метална плочица
Металну плочицу са угравираним бројем 1128 Живку је дала мајка прије него што је умрла. Од тада овај број често носи.
На питање зашто, свој одговор појашњава ониме што је рекао Примо Леви, Јеврејин, италијански хемичар и писац који је преживио Холокауст, преноси РТС.
– Он је угравирао на руци и питали су га зашто то не скине, а он је рекао: „То је дио мене и мало нас је у свијету који носимо ово“. Рекао је: „Не срамим се тога нити се дивим, али то је дио мене“. Напросто нешто у мени говори, ја га носим повремено, не стално, али га носим – каже Живко, број 1128.
Шта Ви мислите о овоме?