У издању Задужбине "Кнез Мирослав Хумски", из штампе је изашла књига-првијенац нашег суграђанина, историчара Лазара Радана, под насловом "Устанак у источној Херцеговини 1875-1878", познатији као "Невесињска пушка".
Радан у разговору за ТребињеЛиве.инфо каже да је на припремању књиге користио више од 180 библиографских јединица, обрађујући историјски појам имена Херцеговина и описивајући њену данашњу територију, да би потом указао на узроке, ток, главне операције, рефлексије,завршетак и дјелимичне посљедице устанка.
"У књизи је описан војнополитички, дипломатски и социјални аспект историје устанка у источној Херцеговини у периоду од 1875. до 1878. Књига овог наслова је прва књига са научном методологијом икад објављена под овим насловом. На идеју за објавом књиге дошао сам након што сам на ову тему, са оцјеном десет, одбранио рад на мастер студијама на Филозофском факултету у Новом Саду. Мастер рад сам затим проширио и то објавио у виду књиге која је данас доступна широј читалачкој публици", истакао је Радан.
Каже да је на овај начин желио да допринесе свом крају и народу из Херцеговине, јер воли локалну историју, па је овом књигом имао за циљ да употпуни причу о Херцеговачком устанку, која до сада, сматра, није била довољно обрађена, за разлику од историјских обрада устанка у Босни, о чему је писао академик Милорад Екмечић.
Млади историчар каже да су након Берлинског конгреса (1878), у српској историографији формиране двије струје које говоре о српском питању, гдје историчари из Босне и Херцеговине кажу да је то питање завршено негативно, док историчари с друге стране Дрине имају супротно мишљење.
"За историчаре из Босне и Херцеговине српско питање је завршено негативно јер није дошло до уједињења са Србијом, већ је земља потпала под новог окупатора - Аустроугарску монархију. С друге стране, за историчаре са простора Србије српско питање је имало позитиван исход јер су Србија и Црна Гора постале независне, међународно признате државе", појаснио је Радан.
Наводи да је његово мишљење да је након Берлинског конгреса самом народу било "нешто боље", јер је послије турског окупатора дошла Аустругарска монархија, која је урбанизовала ово подручје.
"Међутим, обичном појединцу, сељаку који је подигао буну и борио се за нешто три године - није било напретка из простог разлога јер се није успио изборити за идеју - уједињење са матицом", појаснио је Радан.
НА КЊИЗИ РАДИО ДВИЈЕ ГОДИНЕ
Књига има 350 страница, а подијељена је у поглавља у виду тематских цјелина, од којих свака прати своју хронологију. У 180 библиографских јединица које је користио за писање књиге, посебно се истичу докумената из Фонда Мића Љубибратића у Архиву Републике Српске – Подручна јединица Требиње и Фонда породице Чингрија – Државног архива у Дубровнику, односно њеног члана Пера, који је значајно помогао устанике.
Током писања рада, а затим и књиге, користио је и дјела Димитрија Ђорђевића, Чедомира Попова, Васиља Поповића, Галиба Шљива, Рада Петровића, Војислава Ј. Кораћа, Василија М. Гутића. Помогле су му и различите периодике, првенствено новосадска Застава и цетињски Глас Црногорца, као два најзначајнија српска листа који су из дана у дан извјештавали о стању на терену, али и друге значајне новине тог времена, попут Српских новина, Босне, и Словница.
"Књига је изашла на одличан одјек и људи који су је прочитали реаговали су позитивно. Основни циљ мог писања је да народ спозна какав је то био устанак. Објашњавам потпуно детаљно информације. Поставио сам се у улогу човјека који није много читао о историји и коме треба објаснити шта се десило да би разумио цијели догађај", јасан је Радан.
НАЈБОЉИ СТУДЕНТ, НОСИЛАЦ ЦРНОГ ПОЈАСА
Радан је био најбољи студент Филозофског факултета у Новом Саду, носилац је црног појаса у каратеу, а тренутно је на докторским студијама.
"Цијели живот сам у каратеу и то је вјештина која испуњава човјека. Карате је постао дио свакодневице, која ми помаже да, након неког напорног дана или периода, себи посветим сате. Захваљујући каратеу сам постао дисциплинован човјек, који има своје планове и који је одговоран, јер управо такву филозофију има карате. Имао сам прилику да прођем сва ученичка звања и положим за црни појас. Након тога сам се посветио суђењу и двије сезоне био републички карате судија у Србији. Прошлу годину сам водио тренинге у једном од највећих карате клубова у Новом Саду. Захваљујући томе, додатно сам се дошколовао, завршивши курс на Факултету за спорт и психологију, и стекао звање оперативног карате тренера", поручио је Радан.
Шта Ви мислите о овоме?