Једна лијепа прича започета на Клиничком центру Србије у Београду Требињца Слободана Барзута и хирурга на Првој хируршкој клиници и начелника за хепатобилиарну хирургију проф. др Никице Грубора одиграла се на Бобанима.
То је плод договора између Барзута и доктора Грубора прије шест година. Док је био у болници и чекао ред на операцију, овај Бобанац је стално причао о својим родним Бобанима, Шћеници, пчелама, вину, добрим људима, природним љепотама овог краја. Барзутове ријечи љубави и поштовања према крају одакле је поникао, а притом је исход операције био непредвидив, фасцинирао је доктора Грубора, па му је обећао да ће доћи на Бобане, попити чашу вина, видјети пчелињак, упознати људе.
Груборов долазак на Бобане, гдје је приликом дружења са Бобанцима осјетио њихову срдачност, топлину, доживио је веома емотивно.
"Осјећам се овдје као у својој кући. Топлина, гостопримство ових људи не може се ни са чим упоредити. Ја сам емотиван и ријетко се у животу и професионалној каријери дочека да вас приме и прихвате људи, да вас дочекују на такав начин. То се у мене урезало, а моји синови ће знати на који сам начин овдје дочекан. Ово су предивни крајеви, а још дивнији људи. Кад се човјек и камен удруже увијек се створи вјера. Та вјера су наши људи, наша сарадња и осјећам се овдје срећно", искрен је Грубор.
Међу домаћим Бобанцима био је и докторов пријатељ проф. др Василије Мисита и њих двојица заједно са присутима причали разне приче, а уз приче иде и пјесма.
Никица Грубор за себе каже да је прије свега Дрварчанин, па онда хируг на дијелу који још обухвата и реконструктивну хирургију жучних водова и хирургију панкреаса, а затим и шеф катедре за специјалистичку наставу и абдоминални хирург.
Љубав према хирургији код њега се појавила још од малих ногу. Радећи уз дједа и помажући му, стално је са ножићем нешто правио и резбарио тако да је уписујући факултет у његовој глави била само хирургија.
"И у несрећним ратним и поратним временима та ме љубав према хирургији држала. Вјештина са ножићем ми је пуно помогла јер се то увјежбава годинама, а будући да је то занат то је важна веза између главе (мисаона) и руку. То треба да буде у координацији", рекао је Грубор.
У почетку је мислио да су хирурзи једна врста надљуди посебно исковани, исклесани, изграђени људи, али радећи тај посао и упознавајући разне колеге видио је временом да је један мањи проценат изванредан у свом послу.
"Хирургија ме привукла и због креативности, колико размишљате у правом правцу, а некад морате доносити одлуке у секунди и мијењати читаве стратегије тако да је једна од дивних ствари та креативност, а уз то морате да будете храбри и куражни. Друга ствар за хирурга је да има добру школу, а то је најважније у процесу стварања доброг хирурга. Након специјализације мора да буде посвећени свом послу који је напоран, али ко га воли мислим да је то изванредан посао", објаснио је Грубор.
Он је додао да за доброг хирурга треба стално да се ради, оперише или асистира јер су све то тренинзи.
"Најтеже у мом послу је да пронађете некога да се прилагоди вашој нарави, да пронађете добре асистенте, добар тим, који ће функционисати беспријекорно. То је тимски посао и ако имате добру екипу пола посла је обављено. Рад у хируршкој сали није некад тако сладак јер ту буде мало галаме, притиска, шале, некад се пусти тиха релаксирајућа музика и није то шаблонски како то неки мисле", рекао је Грубор.
За сваког пацијента се планира дијагностичка процедура која мора бити прецизна и беспријекорна да се може планирати која врста захвата ће се урадити на пацијенту и да се то спроведе на операционом столу.
"Друга ствар је у постоперативном послу беспријекорно праћење од мене као доктора, асистената и свих људи који раде око пацијента. Оно што мене највише усрећи је то кад видим да сам добро урадио и кад видим да све иде добрим током. Кад видите у наредним данима осмијех на лицу пацијента који је био у великом проблему и тешком стању - вашој срећи нема краја. Ја се тада лијепо осјећам и то се не може ни са чим поредити", поручио је Грубор.
Грубор доста "поправља" компликације које су неминовне у хирушком раду и оне су теже него кад се раде прве операције, а код њега долазе из цијелог региона.
"На нашу клинику, која је недавно славила 100 година постојања и једна је од најстаријих хируршких кућа у овом дијелу Балкана, изражен је хијерархијски систем и мислим да је најбоља школа у овом дијелу Европе. Ми поправљамо све што је рђаво направљено или се компликује у региону", казао је Грубор.
Има велики број пацијената из Требиња и Херцеговине које оперише у Београду или Бањалуци и то је још једна веза овог врсног доктора са источном Херцеговином.
Жеља Груборових пацијената, медицинског и немедицинског особља као и докторова спремност да помогне уродила је плодом тако да је постигнут начелан договор између требињске болнице и овог врсног доктора.
Шта Ви мислите о овоме?