Свака друга кућа у Југославији имала је ову слику: Причало се да је уклета

Ко је одрастао у бившој Југославији вјероватно се сјећа барем неколико детаља који су се понављали из стана у стан – великих смеђих регала, шарених тапета, гоблена, транзистора, тешких кауча и репродукција познатих слика на зидовима.

Међу њима се посебно издвајао портрет уплаканог дјечака, који је деценијама био изузетно популаран и у бројним другим европским земљама.

Ријеч је о раду италијанског сликара Ђованија Браголина (Giovanni Bragolin), познатог и под псеудонимом Бруно Амадио. Његове слике уплакане дјеце масовно су репродуковане током друге половине 20. вијека, а само у Великој Британији продате су десетине хиљада примјерака.

Међутим, с временом се уз једну од тих слика почела везивати необична урбана легенда – тврдња да је портрет наводно уклет.

Ко је заправо уплакани дјечак?

Браголин је током каријере насликао читаву серију портрета уплакане дјеце и сирочади. Према једној од најпознатијих верзија легенде, дјечак са једне од слика звао се Дон Бонило (Don Bonillo) и наводно је као дијете свједочио смрти својих родитеља у пожару.

Прича каже да је сликару један свештеник покушао да објасни дјечакову трагичну прошлост, али Браголин упозорење наводно није озбиљно схватио.

Управо је из тога касније израсла прича о „проклетству“ слике.

Све би изгорјело, а слика наводно остала нетакнута

Велики замах легенда је добила 1985. године, када је британски таблоид *The Sun* објавио текст о наводном „проклетству уплаканог дјечака“.

У чланку се спомињао пар чија је кућа изгорјела, док је репродукција слике наводно остала готово нетакнута. Након тога почеле су да се појављују и друге приче људи који су тврдили да су у пожарима губили готово све, док је управо та слика остајала сачувана.

Посебно је одјекнула тврдња једног ватрогасца који је наводно током интервенција на више пожаришта примијетио исти призор – уништен ентеријер, али сачувану слику уплаканог дјечака.

Такве приче убрзо су постале савршен материјал за урбану легенду, па су се почеле ширити тврдње да је дух дјечака „заробљен“ у слици те да његове сузе штите платно од ватре.

Прича се ширила Европом

Легенда се додатно ширила причама о пожарима у кућама, становима и угоститељским објектима у којима се наводно налазила иста репродукција.

У једном случају говорило се о кући која је изгорјела неколико мјесеци након куповине слике, у другом о пицерији коју је прогутала ватра, док је портрет наводно остао сачуван.

Шириле су се и приче о људима који су покушали да спале слику, након чега су их наводно задесиле несреће.

Све је то додатно учврстило репутацију портрета као једног од најпознатијих „уклетих“ предмета модерне поп-културе.

Истраживања понудила много мање мистериозно објашњење

Каснији покушаји провјере приче показали су да многи детаљи урбане легенде вјероватно нису били истинити.

Истраживачки новинар Дејвид Кларк (David Clarke) детаљније је проучавао случај и закључио да нема поузданих доказа за причу о дјечаку који је остао без родитеља у пожару.

Према његовим налазима, дјечак са портрета није био сироче са трагичном прошлошћу, него модел којег је сликар ангажовао. Ни тврдње о натприродној отпорности слике на ватру нису добиле чврсту потврду.

Једно од једноставнијих објашњења зашто су неке репродукције могле да преживе пожаре повезано је са материјалима на којима су штампане и заштитним премазима, који су их могли учинити отпорнијим од других предмета у просторији.

Упркос свему, легенда је преживјела деценијама. За бројне људе са простора бивше Југославије „уплакани дјечак“ зато данас није само стара репродукција са бакиног зида, него и подсјетник на једну од најпознатијих урбаних легенди која се ширила генерацијама, преноси Дневно.