Глумац Раша Буквић за ТребињеЛиве: У Требињу имам осјећај да сам се вратио својима

Добитник „Златног платана“ на Фестивалу европског и медитеранског филма у Требињу, Радивоје Раша Буквић, иза себе има улоге у домаћим и свјетским продукцијама, живот у Београду, Паризу и Лос Анђелесу, али себе и даље најрадије описује као сина Данила и Верице и истраживача људског карактера. У Требињу се, каже, не осјећа као гост – херцеговачки говор слушао је још у дјетињству, од баке, поријеклом из Убоска код Љубиња. Зато сваки долазак на југ за њега има посебну тежину: као да се враћа својима.

Иако је играо у бројним филмовима и серијама, сарађивао са великим именима и градио каријеру далеко изван граница Србије, Буквић на питање ко је заправо одговара без великих ријечи.

– Ја сам син Данила и Верице. Рођен сам у Сомбору, живио сам у Београду, Паризу и Лос Анђелесу. Могло би се рећи да сам истраживач људског карактера и нарави. Подизвођач у глуми – каже уз осмијех.

„Када дођем у Требиње, као да сам се вратио код својих“

У Требињу је боравио четири или пет пута, али му је, како каже, град од првог сусрета био необично близак и познат.

– Имам осјећај као да познајем овај крај и овај град, као да овдје на неки начин припадам. Моја бака по мајци, иако је рођена у Војводини, поријеклом је из Убоска код Љубиња, од Јањића. У њеној кући се увијек говорило онако како се говорило у Убоску. Херцеговачки дијалекат био је присутан за столом иако смо живјели у Војводини – прича Буквић.

Од баке је, вјерује, наслиједио упорност, марљивост и навику да се дан започиње рано.

– Сви Љубињци које познајем су вриједни и ранораниоци. Зато, када дођем у Требиње, имам осјећај да сам се вратио код својих.

Херцеговце описује једном ријечју – господствени. Посебно му је, каже, запало за око како изгледају и понашају се млади људи у Требињу.

– Не видим да омладина на мајицама носи велике натписе и називе брендова. Видим бијеле мајице и кошуље, дискретност, уљудност и једноставност. Све је некако опеглано, витко и господствено. Стварно се чувате ружноће и лошег укуса – истиче Буквић.

У великим градовима, додаје, људи лакше забораве ко су и одакле потичу, а притисак корпорација и великих брендова често намеће просјечност и неукус.

– Требиње јесте мала средина, али је градска и урбана. Овдје постоје материјали од којих се гради, постоје габарити који се поштују, чувају се зеленило и ширина. Имам утисак да сте сачували љепоту с краја 19. и почетка 20. вијека.

„Глоговац је био већи од свих нас јер није глумио – он је био“

Једна од најснажнијих веза Буквића са Херцеговином јесте и глумачко насљеђе Небојше Глоговца, који је дјетињство провео у Требињу.

За Буквићеву генерацију, Глоговац није био само велики глумац већ мјера истинитости у глуми.

– Небојша је био надахнуће цијелој мојој генерацији. Гледали смо његове улоге које су биле невјероватно искрене и истините. Његов израз био је природан, говор тачан, а покрети увјерљиви. Тврдим да нисам видио ниједан секунд његове лоше глуме, ниједан погрешан тон, покрет или поступак – наглашава Буквић.

Глоговчева величина, каже, била је управо у томе што публика код њега није видјела глуму.

– Био је већи од свих нас зато што није глумио, него је био. Своје ликове оживљавао је до те мјере да испред себе нисте видјели глумца, већ живог човјека. Није било важно да ли игра позитивца, негативца, човјека у муци или проблему – вјеровао сам му у свакој секунди.

Управо је то, према Буквићевим ријечима, суштина филмске и позоришне игре.

– Прави глумац је онај код кога не видите глуму. Повјерујете да се све заиста догађа том човјеку и у том тренутку заборавите да гледате филм. Много ми је жао што нас је Небојша напустио. Његов одлазак је огроман губитак.

Вјера као духовна хигијена и пут ка смирењу

Буквић је одрастао у времену и држави у којој се о вјери није много говорило. Ипак, животне околности постепено су га навеле да трага за сопственом духовношћу.

– Временом сам дошао до тога да је вјера једна врста духовне и личне хигијене. Без ње лако западамо у духовну нехигијену и више не знамо шта је свјетло, а шта тама, шта је добро, а шта лоше, шта је истина, а шта лаж, шта је лијепо, а шта ружно – објашњава он.

Глумачка професија, како каже, носи бројна искушења. Стална потреба да човјек нешто има, постигне и покаже може га удаљити од суштине.

– Све су то искушења која нас удаљавају од смирења. Да нисам открио потребу да се бавим сопственом вјером и унутрашњим миром, вјероватно бих одавно одустао. Овако не очекујем превише од живота и радујем се малим стварима. То је највећа корист коју сам добио од свог духовног тренинга.

Сомбор – град у коме су култура и љепота дио свакодневице

О свом родном Сомбору Буквић говори са нескривеним поносом. Признаје да је велики локалпатриота, али и да чврсто вјерује да је то једна од најљепших урбаних средина у Србији.

– За оне који нису били у Сомбору морам да кажем да су много пропустили. Град је грађен као центар са седам радијалних праваца који из њега излазе, па из птичије перспективе подсјећа на сунце – прича Буквић.

На малом простору смјештени су позориште, музеји, архиви и галерије, док су музика, хорско пјевање и тамбурашка традиција дубоко укоријењени у живот града.

– У моје вријеме рокенрол је био веома значајан. Данас га има мање, али је град и даље музички богат. Живи тамбура, живе тамбураши. Сомбор је, попут Требиња, мала средина са много укуса и сачуване љепоте. Зато Требињци, не знам шта чекате – има љепоте и на сјеверу – поручује Буквић.

Због дјевојке ушао у драмску секцију, а открио животни позив

Његова љубав према глуми није почела плански, нити је од најранијег дјетињства сањао о позорници и камерама.

Све је почело због једне дјевојке.

– Као дјечак сам био заљубљен у дјевојку која је била члан драмске секције. Једини начин да јој се приближим био је да се и ја учланим. Био сам спреман и да се обрукам на сцени, само да бих је боље упознао – присјећа се Буквић.

На крају се са дјевојком није зближио, али је на првој школској приредби осјетио реакцију публике која му је промијенила живот.

– Тада сам први пут помислио да бих могао себе да видим као глумца. Имао сам 12 или 13 година, био сам седми или осми разред. Веома сам срећан што сам тако рано открио чиме бих могао да се бавим у животу.

Избор професије сматра једном од најважнијих животних одлука, готово једнако важном као и избор животног партнера.

– Душко Радовић је говорио да човјек мора два пута да буде паметан у животу – када бира професију и када бира партнера. Ако та два дана не буде паметан, мораће да буде паметан сваког дана – подсјећа Буквић кроз осмијех.

Седам мјесеци припрема за једну прилику

Када је одлучио да упише Факултет драмских умјетности у Београду, није остављао резервну могућност. Одлучио је да на пријемни испит изађе само једном и да тада покаже све што зна и може.

– Схватио сам да сам пред себе поставио огроман изазов. Одлучио сам да све своје менталне и духовне снаге усмјерим само на тај пријемни испит. Нисам желио да покушавам три или четири пута и годинама тражим своју судбину. Хтио сам одмах да видим да ли то могу, да ли умијем и да ли ме професори препознају као потенцијалног глумца.

Припреме је започео у новембру, иако је пријемни био тек у јуну.

– Пријемни сам спремао седам мјесеци. Био сам спреман као запета пушка. Када сам изашао на сцену Факултета драмских умјетности, експлодирао сам. Видјели су и жељу и труд и нису имали другу могућност него да ме приме – говори Буквић.

Студирање у „вријеме које је било невријеме“

Његова генерација студије је започела 1997. године, у времену дубоке друштвене кризе, протеста и посљедица ратова. Убрзо је услиједило и НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.

– Студирали смо у времену које је било невријеме. Посљедице ратова осјећале су се на београдским улицама и у свакодневном животу. Наше студентске дане нису обиљежили само забава и заљубљивање, већ и протести, бомбардовање, сналажење и довијање – прича Буквић.

Током 1999. године Факултет готово да није функционисао, али су студенти наставили да раде.

– Од марта до јуна припремали смо представу „Виктор или дјеца на власти“ у једној учионици изван Факултета. За нас је велики успјех био то што смо у таквом невремену успјели да направимо представу. Радовали смо се упркос свим недаћама које су задесиле народ и друштво.

Са њим су у класи били Вук Костић, Горан Јевтић, Соња Колачарић и друге колеге, а њихов професор Биљана Машић није им преносила само знање о глуми већ и строг професионални и етички кодекс.

– Естетика глумчеве игре зависи од личности, надахнућа, партнера и бројних других околности. Глумац некада може бити више или мање добар. Али етика се учи од почетка – истиче Буквић.

Професор је од њих захтијевала одговорност, тачност, поштовање партнера, научен текст и бригу о личној хигијени.

– Усадила нам је готово војничку дисциплину која ми је касније много значила. Схватио сам да свој посао морам да схватам озбиљно. Глума није причање вицева, иако и то може да забави људе. Суштина глуме и драмског дјела јесте да упознају људски карактер и помогну човјеку да пронађе одговоре на питања шта је живот, шта је добро, а шта лоше.

Класу је више од конкуренције обиљежила подршка

Период након завршетка студија за младог глумца може бити изузетно тежак. Неко прву велику прилику добије послије неколико мјесеци, док други на њу чекају годинама.

– Први посао је камен темељац будуће каријере. У мом случају требало је да прође неколико година до улоге која ме је мало више покренула. Нормално је да међу младим глумцима буде поређења, па и љубоморе, али смо ми у класи били блиски и гурали смо једни друге – наводи Буквић.

Било је, признаје, ситних размирица и расправа, али је преовладавала жеља да једни другима буду ослонац.

– Не памтим лоше ствари из тог периода. Памтим да смо једни другима били охрабрење и подршка.

Као најважнију лекцију коју је понио са Факултета поново издваја етику.

– Када не касните, када сте одговорни и научите текст на вријеме, људи са којима сарађујете то примијете. Тада кажу да сте добри, не мислећи само да сте добар глумац, већ да сте лаки за сарадњу, да не компликујете, да желите да помогнете и пробате. Можда се нисам такав родио, али сам на Факултету схватио колико су важни одговорност, прецизност и тачност.

Трема као доказ да му је стало

Први професионални филмски кадар снимио је 2003. године, око двије године након завршетка студија, у српско-аустријском филму.

Улога је била мала, али трема огромна.

– Дланови су ми били мокри, био сам под великим притиском и у огромном стресу. Ипак, чим се камера укључила, страх је нестао и прорадио је адреналински механизам – присјећа се Буквић.

Када је касније погледао снимљени материјал, схватио је да се ништа од унутрашње несигурности није видјело на екрану.

– Трема се уопште није примијетила. Она је била само доказ колико ми је стало да све урадим како треба.

Управо та потреба да се сваком лику приступи одговорно, истинито и без глумачког „фалша“ обиљежила је његов пут од сомборске драмске секције до домаћих и свјетских филмских сетова.

Иако је живот провео између различитих градова, језика и култура, Буквић у Требињу препознаје нешто што му је познато још из дјетињства – говор, карактер, господственост и осјећај припадности.

Због тога „Златни платан“ за њега није само признање за досадашњи рад, већ и награда добијена у граду у коме се, како каже, не осјећа као странац.

– Када дођем у Требиње, имам осјећај да сам се вратио код својих.