Lubenica2.jpg

На имању породице Градачевић у Јањи ове године има разлога за задовољство. Дине су слатке, лубенице квалитетне, а производња је, упркос високим температурама и суши, дала добре резултате. Мустафа Градачевић каже да је сезона за ове културе била једна од бољих, али и да се прави резултат не мјери само количином убраног рода.

Најтежи дио често долази послије – пронаћи купца и продати оно што је мјесецима стварано, преноси Бука.

„Кад крене пуна сезона, кад је вријеме бербе, сваки дан се мора брати. Дина не може чекати. Ако остане предуго, може да презри и изгуби квалитет. Ове године стварно могу рећи да смо задовољни. И принос и квалитет су одлични. Вријеме је одговарало дини и лубеници, било је доста сунца и топлоте и то се одмах види на плоду. Када је пресијечете, слатка је као шећер“, каже Градачевић.

За његову породицу разлика је у томе што производња не зависи само од тренутног стања на пијаци. Дугогодишњи рад и успостављени купци омогућили су им сигурнији пласман.

„Кад имате купца и када знате гдје ће роба отићи, онда је лакше планирати. Наравно, увијек постоји ризик, увијек има проблема, али није исто када произведете и знате да ћете продати и када морате сваки дан тражити купца. Свима нама који радимо пољопривреду треба сигурније тржиште, јер није проблем само произвести. Проблем је наплатити оно што сте произвели“, каже Мустафа.

Али слика са друге стране тржишта потпуно је другачија.

Док поједини произвођачи успијевају да обезбиједе пласман, бројни пољопривредници који робу доносе на бијељински Агро-тржни центар суочавају се са вишком понуде, слабом потражњом и цијенама које, како тврде, не одговарају уложеном раду.

Лубеница се на бијељинској пијаци продаје по цијени од 15 до 20 фенинга по килограму. Иако је за купце то повољна цијена, произвођачи упозоравају да за њих она често значи борбу да покрију основне трошкове.

На њиви се сезона не завршава бербом. Прије него што лубеница стигне до купца, произвођач мора уложити у садни материјал, припрему земље, заштиту, гориво, наводњавање и радну снагу. Када се све сабере, кажу, ниска откупна цијена често доводи у питање опстанак производње.

Светислав Савић, произвођач из Црњелова, који је цијели дан чекао купца са приколицом пуном лубенице, каже да је најтежи тренутак управо онај када роба стигне на пијацу.

„Највећи проблем је продаја. Произвести можеш ако имаш воље и ако радиш, али када дођеш овдје и видиш да роба стоји, онда се питаш шта даље. Ево, цијели дан чекам. Довеzao сам приколицу лубенице, роба је добра, али купаца нема довољно. Цијена је спуштена колико год може, само да се нешто прода, јер лубеница не може стајати данима. Ако не продаш, губиш и оно што си уложио и оно што си радио цијелу сезону“, прича за БУКУ Светислав.

Каже да произвођачи највише осјећају посљедице када тржиште буде преплављено робом.

„Није проблем када имаш конкуренцију, увијек је било конкуренције. Проблем је када нема реда. Ми своју робу производимо мјесецима, а онда дође вријеме бербе и не знаш шта ће бити сутра. Људи одустају јер не могу планирати. Једне године цијена буде добра, друге године једва продаш да вратиш уложено.“

Сличну причу има и Радивоје Стевић из Велике Обарске. На четири дулума производи лубеницу и, како каже, из године у годину ситуација је све неизвјеснија. Каже да домаћи пољопривредници тешко могу конкурисати тржишту које се брзо мијења.

„Ми овдје живимо од земље. Нико од нас не тражи да заради огромне паре, али очекујемо да наш рад има вриједност. Када цијели дан проведеш на њиви, када плаћаш све што треба да би производња успјела, онда није лако када на крају мораш дати робу по цијени која једва покрива трошкове. Највише боли када видиш да производ има квалитет, али купца нема“, прича Стевић за БУКУ.

Произвођачи као један од главних проблема наводе и увоз, за који тврде да додатно оптерећује домаће тржиште управо у вријеме када домаћа лубеница и друго сезонско воће и поврће стижу на бербу.

Њихова замјерка усмјерена је против недостатка јасних правила која би омогућила да домаћи произвођачи имају равноправнији положај.

„Није проблем да роба долази, али мора постојати неки ред. Када домаћа производња крене, када људи овдје уберу оно што су садили, онда би требало да постоји заштита домаћег произвођача. Ми не можемо конкурисати великим системима и великим количинама. На крају се све сломи преко леђа малог произвођача“, каже Стевић.

Управо је тржиште највећа непознаница сваке сезоне. Произвођач може контролисати колико ће уложити, колико ће радити и како ће његовати усјев, али не може контролисати цијену коју ће добити када роба стигне до купца.

Мустафа Градачевић каже да је због тога најважније имати сигурнији пласман и сталне купце, али и да без подршке домаћој производњи дугорочно постаје све теже задржати људе на селу.

За многе пољопривреднике сезона се не завршава бербом. Права борба почиње тек када напуне приколицу и крену према тржишту. Јер између пуне њиве и празног новчаника понекад стоји само један проблем – купац којег нема.