Bez vida, ali sa velikim srcem: Ručnim radom usrećuje druge

Slobodanka Stanimirović sa Sokoca već više od tri decenije, iako je u ratu ostala bez vida, ručnim radom pobjeđuje životne nevolje. Plete čarape, prsluke, džempere i druge odjevne predmete koje najčešće poklanja.

Stanimirovićeva je za Srnu rekla da joj je pletenje postalo najbolja psihoterapija, zahvaljujući kojoj je uspjela da prebrodi najteže trenutke nakon što je 1994. godine, zajedno sa suprugom, ranjena od mine i ostala bez oba oka,prenose Nezavisne.

„Najteže je bilo navići se na život bez vida. Nekada si bio sposoban za sve, a onda odjednom ne možeš ni sam u toalet da odeš. Polako sam sve savladala“, ispričala je Stanimirovićeva.

Uprkos teškom životnom iskušenju, kaže da nikada nije izgubila vjeru.

„Najveći Božiji dar bio je kada sam 1997. godine, nakon 14 godina bez djece, rodila zdravog sina. Bog mi je uzeo oči, ali mi je dao dijete“, istakla je ona.

Stanimirovićeva kaže da joj ručni rad donosi mir i pomaže da zaboravi svakodnevne probleme.

„Kada uzmem igle i počnem da pletem, sve probleme ostavim iza sebe. Razmišljam o šarama, brojim petlje i potpuno se smirim. To mi je prava psihoterapija“, rekla je ona.

Najčešće plete čarape, papuče, prsluke, džempere i druge odjevne predmete, ali ih, kako kaže, nikada ne prodaje.

Njena najveća nagrada je, ističe, kada vidi radost ljudi kojima pokloni ono što je sama napravila.

Iako je izgubila vid, Stanimirovićeva i danas sama osmišljava šare koje prvo zamisli u glavi, a potom ih, brojeći petlje, pretvara u ručni rad.

„Plela sam i prije nego što sam izgubila vid, pa znam kako se to radi. Ne volim da prepisujem od drugih, već sve sama zamislim u glavi i tako radim. Tako mi je najlakše“, rekla je ona.

Ona je navela da i danas živi sa četiri gelera u glavi, zbog čega povremeno ima jake glavobolje, ali da joj pletenje često pomogne više nego lijekovi.

„Nekada ne moram ni tabletu da popijem. Uzmem igle, počnem da pletem i smirim se“, rekla je Stanimirovićeva.

Prije dva mjeseca pala je u kući i polomila obje ruke, zbog čega je 42 dana nosila gips. Najteže joj je, kaže, palo to što nije mogla da plete, a čim joj je gips skinut, ponovo je uzela igle u ruke.

„Odmah sam počela da pletem. I doktor mi je na kontroli rekao: ‘Samo pleti, to ti je najbolja terapija’“, ispričala je Stanimirovićeva.

Nedavno je, u okviru projekta „Samostalnost kroz dodir i zvuk“, koji realizuju Gradska organizacija slijepih i slabovidih Istočno Sarajevo i Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske, dobila uređaj za prepoznavanje boja.

Ona kaže da će joj ovaj uređaj značajno olakšati svakodnevni život, posebno prilikom izrade ručnih radova.

„Dobar je za prepoznavanje boja garderobe i posteljine, ali meni će najviše koristiti zbog vunice i konca. Kada nešto šijem ili nastavljam da pletem, samo prinesem uređaj i on mi kaže koja je boja, pa mogu sama da nastavim rad“, rekla je Stanimirovićeva.

Svakodnevni život joj, kako kaže, znatno olakšavaju i druga tiflotehnička pomagala, poput uređaja za uvlačenje konca u iglu i signalizatora koji upozorava kada se šolja napuni tečnošću.