Slobodanka.jpeg

Слободанка Станимировић са Сокоца већ више од три деценије, иако је у рату остала без вида, ручним радом побјеђује животне невоље. Плете чарапе, прслуке, џемпере и друге одјевне предмете које најчешће поклања.

Станимировићева је за Срну рекла да јој је плетење постало најбоља психотерапија, захваљујући којој је успјела да преброди најтеже тренутке након што је 1994. године, заједно са супругом, рањена од мине и остала без оба ока,преносе Независне.

„Најтеже је било навићи се на живот без вида. Некада си био способан за све, а онда одједном не можеш ни сам у тоалет да одеш. Полако сам све савладала“, испричала је Станимировићева.

Упркос тешком животном искушењу, каже да никада није изгубила вјеру.

„Највећи Божији дар био је када сам 1997. године, након 14 година без дјеце, родила здравог сина. Бог ми је узео очи, али ми је дао дијете“, истакла је она.

Станимировићева каже да јој ручни рад доноси мир и помаже да заборави свакодневне проблеме.

„Када узмем игле и почнем да плетем, све проблеме оставим иза себе. Размишљам о шарама, бројим петље и потпуно се смирим. То ми је права психотерапија“, рекла је она.

Најчешће плете чарапе, папуче, прслуке, џемпере и друге одјевне предмете, али их, како каже, никада не продаје.

Њена највећа награда је, истиче, када види радост људи којима поклони оно што је сама направила.

Иако је изгубила вид, Станимировићева и данас сама осмишљава шаре које прво замисли у глави, а потом их, бројећи петље, претвара у ручни рад.

„Плела сам и прије него што сам изгубила вид, па знам како се то ради. Не волим да преписујем од других, већ све сама замислим у глави и тако радим. Тако ми је најлакше“, рекла је она.

Она је навела да и данас живи са четири гелера у глави, због чега повремено има јаке главобоље, али да јој плетење често помогне више него лијекови.

„Некада не морам ни таблету да попијем. Узмем игле, почнем да плетем и смирим се“, рекла је Станимировићева.

Прије два мјесеца пала је у кући и поломила обје руке, због чега је 42 дана носила гипс. Најтеже јој је, каже, пало то што није могла да плете, а чим јој је гипс скинут, поново је узела игле у руке.

„Одмах сам почела да плетем. И доктор ми је на контроли рекао: ‘Само плети, то ти је најбоља терапија’“, испричала је Станимировићева.

Недавно је, у оквиру пројекта „Самосталност кроз додир и звук“, који реализују Градска организација слијепих и слабовидих Источно Сарајево и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске, добила уређај за препознавање боја.

Она каже да ће јој овај уређај значајно олакшати свакодневни живот, посебно приликом израде ручних радова.

„Добар је за препознавање боја гардеробе и постељине, али мени ће највише користити због вунице и конца. Када нешто шијем или настављам да плетем, само принесем уређај и он ми каже која је боја, па могу сама да наставим рад“, рекла је Станимировићева.

Свакодневни живот јој, како каже, знатно олакшавају и друга тифлотехничка помагала, попут уређаја за увлачење конца у иглу и сигнализатора који упозорава када се шоља напуни течношћу.