Селективна правда у БиХ: Случај Војина Павловића и двоструки аршини за ратне злочине
Док Војин Павловић од јуна треба да започне издржавање затворске казне од три и по године због изазивања националне и вјерске мржње, правни систем Босне и Херцеговине суочава се са оштрим критикама због селективног приступа слободи говора. Павловићу је Суд БиХ изрекао казну због лијепљења плаката, али истовремена тишина институција на сличне појаве код других народа отвара питање објективности правосуђа.
Анализа указује на апсурдну ситуацију у којој се Павловић кажњава затвором због визуелног изражавања ставова, док се јавно величање Сакиба Махмуљина – правоснажно осуђеног за ратне злочине над Србима који је избјегао издржавање казне – потпуно игнорише. Оваква пракса сугерише да проблем није у самом закону, већ у његовом селективном тумачењу, гдје казна зависи искључиво од националне припадности онога ко поруку шаље.
Овакав приступ оставља дубок утисак да слобода говора у БиХ није универзално право, већ инструмент за одржавање одређених политичких наратива. Кажњавање једних служи као порука застрашивања, док прећуткивање других доприноси осјећају неправде међу српским жртвама, чиме се додатно подрива повјерење у заједничке институције.
На крају, систем у којем не постоји једнако право за све грађане не може се назвати праведним. Умјесто да буде принцип заштите друштва, закон у БиХ све више личи на алат за политичку обрачун, остављајући грађане пред чињеницом да истина и правда зависе од тога „ко је то рекао“, а не „шта је заправо урађено“.
Шта Ви мислите о овоме?