Miodrag lazic.jpeg

На данашњи дан, 14. априла, сјећамо се др.Миодрага Лазића, ратног хирурга, човјека који није носио пушку, али је сваког дана водио своју најтежу битку – за живот сваког рањеног војника, за сваку кап наде у времену када је смрт била свакодневица.

У најтежим данима рата, док су се ломиле судбине народа и док је сваки метар земље био плаћен крвљу, др. Лазић је стајао на првој линији хуманости. Није питао ко је одакле, нити колико је тешка рана – његова мисија била је једна: спасити живот.

Радио је данима без сна, оперисао у немогућим условима, често истовремено више рањеника, некада и по пет или шест сати без престанка. Ратна болница није имала ни услове ни опрему какву захтијева медицина, али је имала нешто што се не може научити – срце, пожртвовање и снагу једног човјека који није одустајао.

Спасио је више од хиљаду живота. Хиљаду породица данас има некога захваљујући њему. Хиљаду прича настављено је јер је он одбио да стане.

Свједочанства из тих дана говоре о младим борцима који су гинули за друге, који су у најтежим тренуцима мислили на отаџбину, на породицу, на будућност. Говоре о херојству које се не мјери ријечима, већ жртвом. А др Лазић је био дио те исте борбе – тихо, без славе, али са највећим могућим значајем.

Његове ријечи остају као аманет: да се страдање никада не заборави, али и да се никада не понови. Да се памти, али и да се живи достојно жртве оних који су дали све.

Преминуо је 14. априла 2020. године, али његово дјело живи. Живи у сваком спасеном животу, у сваком сјећању, у свакој причи која се преноси са кољена на кољено.

Слава му и хвала.