На терену је било више од игре. На том комаду паркета срца су се сударала, пријатељство је било јаче од било које побједе, а сваки пас, сваки гол, носио је дух људи који више нису били само саиграчи — били су браћа.
Тамо гдје се лопта дриблала кроз ноге, тамо су живјеле сјећања, туга, радост и љубав. Ту је срце фудбала куцало најјаче, а сваки тренутак био је симфонија душе.
Ово је прича о екипи која је оставила траг који никада неће изблиједити, о људима који су вољели више од игре, о пријатељству које преживљава смрт и наставља да трчи на небеском терену.
Небојша Машић, Никша Ћоровић, Жељко Опачић, Озрен Капор, Боро Ковачевић, Мирсад Виђен, Митар Вукановић, Александар Братић, Јово Мишељић, Ратко Ратковић, Ранко Поповић... екипа која није играла само фудбал. То је била екипа која је живјела фудбал као живот, срце као терен, пријатељство као непоновљиву чаролију.
Вођа, легендарни Блажо Шупљеглав, стајао је на челу ове дружине као стуб, чувајући не само тактику и ред, већ и душу сваког играча. Бено Бараковић бранио је гол као да брани све снове свог тима, а Мерим Агић Гега доносио је смјелост и смијех који је гријао чак и у најтежим данима.
Први је живот изгубио Жељко Опачић, трагично одлазећи, остављајући празнину коју није било могуће испунити. Његов одлазак био је ударац који је заболио све, али није уништио њихов дух. Наредне године, на турниру у Спортској дворани у Бреговима, екипа је изашла на терен са црним флором око руке. Црни цвијет није био само знак туге — био је знак љубави, вјерности и вјечног сјећања на пријатеља који више није могао трчати поред њих.
А онда је рат однио Небојшу Машића. Трагично, прерано, као што одлази сунце из нашег погледа. Али, његова храброст, његово срце, његова душа, остали су у сваком пасу, сваком голу, сваком погледу његових сабораца.
А онда је вјечност позвала и Јова Мишељића, љубимца требињске публике. Али, он и даље трчи — на неком небеском терену, са лоптом под ногама, смије се, шири радост и грије срца свих који га памте.
Свака утакмица послике тога била је више од игре. Била је молитва, пјесма, понос и туга истовремено. Ни боље екипе, ни бољих људи – фудбал са душом. Фудбал са срцем.
Ово није прича о побједама или трофејима. Ово је прича о пријатељству које преживљава смрт, о људима који постају легенда, о екипи која живи у нашим срцима заувијек.
Када данас замислим њихове потезе, осјетим сузе и радост, смиреност и бол. Фудбал који плаче, фудбал који воли, фудбал који не умире.
Ех... било једном у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?