Helena brajic.jpeg

Кадет из Херцеговине двије године заредом најбољи на Медицинском факултету ВМА

Хелена Брајић из Ластве код Требиња двије године заредом проглашена је за најбољег кадета Медицинског факултета Војномедицинске академије Универзитета одбране у Београду, гдје студира војну медицину.

„Војна академија вас учи посебној одговорности. Одговорни сте за друге. Углавном сам била сама, сестра је много старија, нисам навикла ни да зависим од других. Научила ме је заједништву. То је важно. Као и служење својој држави и свом народу. А породица је ослонац и смисао успјеха. Ни једна десетка не би имала смисла да немам с ким да подијелим радост“, каже Брајићева.

Она је одлучила да упише војну медицину јер ју је, како истиче, привукла практична настава и рад са пацијентима већ у раним годинама студија.

„Између цивилне и војне медицине изабрала сам другу, јер ме је привукла пракса. Већ на трећој години добијамо клиничке предмете и радимо уз професоре и менторе. Учимо како да задобијемо повјерење, у почетку сам се стидила да приђем пацијенту. Најважније је научити контакт са живим човјеком“.

Свакодневица на Војномедицинској академији строго је организована. Дан почиње раним устајањем, јутарњим вјежбањем и постројавањем, након чега слиједе предавања и практична настава.

„Добро сам, хвала на питању. Није често да ми неко постави то питање. Сваки дан је много активности, обавеза на факултету и у војсци. На крају сваке недјеље могу да кажем, била је турбулентна и уморна сам“.

Брајићева је била један од најбољих ученика Гимназије „Јован Дучић“ у Требињу, а истицала се и на бројним литерарним конкурсима. За најбољи литерарни есеј на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву добила је награду „Млади србиста“.

„Кад спакујем кофер, све понесем са собом, и Требиње, и Требишњицу, Ластву и Платане. И сунце херцеговачко, небо и породицу. Ништа не остаје иза мене, све је са мном. Недостају ми да их загрлим, али су са мном сваког дана“.

Одлуку да се посвети медицини донијела је након тешког породичног искуства.

„Крајем средње школе имала сам лоше искуство. Тата ми је преминуо, а љекари су се према њему понашали лоше. То је могло да ме удаљи од медицине, али је ипак изазвало потребу да покушам да мијењам ствари. Осјетила сам да је то професија у којој живот човјека зависи директно од вас. Није само репродукција знања, већ и посвећеност, смиреност и емпатија“.

Истиче да од својих професора учи много више од онога што се налази у уџбеницима.

„Књига вас не може научити ономе што професор каже кад напомене, „запамтите ово, требаће вам једног дана“. А лични однос са професорима је драгоцјен. Могу да их позовем у свако доба, ако ми нешто треба, било какав савјет“.

Поред студија, активно се бави спортом, па је током школовања тренирала атлетику, рвање, планинарење и пливање.

„Тренирала сам атлетику са нашом чувеном Наташом Ћулафић, бавим се рвањем, планинарењем и пливањем. Имамо сада и ронилачку секцију. Може човјек да постигне, ако му то значи. Лаже онај ко каже, немам времена за нешто. Не, нисам га створио за то. Нисам се довољно потрудио да га створим“.

Као један од најбољих студената већ пет година је и стипендиста Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ из Мостара.

„То је много више од новца. Када сам дошла у Београд, на пријемни, нисам знала никога. Жене из Просвјете су ме примиле код себе, пазиле ме, као да сам њихово дијете. Дођеш у велики град, у непознато, а онда те испрате на пријемни са храном, воћем и слаткишима, као да сам код моје маме. Кажу, ти си неко мој“.

Брајићева истиче да осјећа одговорност да своје знање стави у службу народа и државе.

„У Херцеговини вас уче да је, гдје год постоји ваш човјек, ваша земља. Радићу тамо гдје будем потребна. Да ли ће то бити Требиње, Београд, Република Српска или Србија, у овом моменту није важно. Осјећам одговорност. Осјећам љубав и према Републици Српској и према Србији. Осјећам да треба да служим свом народу и држави. Ма гдје да се нађем, ма гдје да постоји наш човјек“.