
Васкршњи пост, који траје 48 дана и сматра се најдужим и најстрожим у православној традицији, представља вријеме духовне обнове и покајања, а патријарх Павле упозоравао је да вјерници током овог периода треба посебно да се чувају гордости, преједања и непоштовања правила поста.
Васкршњи пост уводи вјерујуће у највећи хришћански празник – Васкрсење Христово и састоји се од Свете четрдесетнице, која траје 40 дана, и Страсне седмице, посвећене сјећању на страдање и распеће Исуса Христа. Овај период у црквеном животу има посебну тежину и значај.
Током поста вјерници се уздржавају од мрсне хране, а у појединим данима пост је строжи – на води, док су суботом и недјељом дозвољени уље и вино, осим у данима попут Великог петка. Ипак, црква наглашава да правила исхране нису суштина поста.
Смисао поста је, како истичу православни извори, много дубљи од пажљивог бирања оброка. Прави пост подразумијева уздржавање од лоших мисли, ружних ријечи, осуде, љутње и сваког гријешног дјела. То је вријеме појачане молитве, праштања, милосрђа и помагања другима. Без тога, тјелесни пост остаје само дијета.
Патријарх Павле говорио је да „стварни пост приводи човјека смирењу“ и да у смирењу човјек стиче сазнање да спасење лежи једино у Богу и Његовој милости. Посебно је наглашавао да, уз тјелесни, постоји и духовни пост – способност да из срца ишчупамо оно што је негативно и замијенимо га добром.
Као најчешће опасности током поста издвајао је гордост, преједање и непоштовање поста. Гордост је, како је упозоравао, најопаснији гријех, јер пост не служи доказивању пред људима, већ смирењу. Преједање и сластолюбље, чак и посном храном, супротни су духу уздржања, јер је циљ умјереност, а не раскошне трпезе без меса. Самовољно одступање од поста такође се сматра гријехом, јер пост представља израз љубави и послушности Богу.
Патријарх Павле је наглашавао и да пост није довољан сам по себи за приступ Светом причешћу, већ су потребни чисто срце, мир са људима, искрено покајање, молитва и избјегавање сваког гријеха, јер, како је говорио, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.
Шта Ви мислите о овоме?