Раст цијена хране и енергената, као и стални инфлаторни притисци, довели су до тога да готово 16,9 одсто становништва у Босни и Херцеговини живи испод линије сиромаштва.
Према подацима УНДП-а, прикупљеним крајем 2022. и почетком 2023. године, број корисника јавних кухиња континуирано расте, а данас око 19.000 људи свакодневно долази по топли оброк у 57 народних кухиња широм земље. Највећи број корисника чине пензионери, незапослени, самохрани родитељи, особе са потешкоћама у развоју и припадници ромске популације.
Истовремено, док се редови испред јавних кухиња продужавају, процјене говоре да се у БиХ годишње баци и до 400.000 тона хране, што додатно оголи суровост стварности у којој дио становништва прескаче оброке, док огромне количине хране завршавају као отпад.
Посебно забрињава податак да глад у нашој земљи не произлази искључиво из недостатка новца, већ и из осјећаја стида. Према наводима УНДП-а, више од 80 одсто јавних кухиња сматра да у њиховим заједницама постоји изражена стигма у вези са коришћењем ових услуга.
Због тог осјећаја срама, велики број људи формално није обухваћен системом социјалне заштите, иако у стварности живе у тешким условима. Многи, иако запослени или са примањима у виду пензије, нису у могућности да подмире ни основне животне потребе, али помоћ не траже.
Искуства корисника и запослених у систему социјалне подршке показују да се људи јавним кухињама обраћају тек када више немају другог избора, док саме кухиње, и поред великог труда, све теже прате растуће потребе. Додатни проблем представља чињеница да у чак 70 јединица локалне самоуправе услуга подјеле бесплатних оброка уопште не постоји, па у појединим срединама нема ни мјеста гдје би се помоћ могла затражити.
Све ово није посљедица изненадне кризе, већ резултат година у којима су трошкови живота расли брже од прихода, социјалне мреже слабиле, а све већи број људи постепено клизио у сиромаштво. Данас су међу гладнима и они који раде, и они који су читав живот провели у радном односу, као и они који никада нису навикли да траже било шта.
Најтежи дио ове приче јесте управо стигма сиромаштва, због које људи прикривају стварно стање, претварају се да је све у реду, иако то значи одрицање од хране, лијекова или гријања. „Невидљиви гладни“ остају једна од најдубљих рана друштва, јер често не испуњавају формалне критеријуме, не знају коме да се обрате или одустану, вјерујући да тражење помоћи значи губитак достојанства.
Зато је важно јасно поручити да тражење помоћи није срамота. Јавне кухиње постоје управо за тренутке када живот постане тежи него што човјек може сам изнијети. Они који немају за основну исхрану, или знају некога у таквој ситуацији, треба да се обрате најближем Центру за социјални рад, Црвеном крсту или локалној хуманитарној организацији, односно директно јавној кухињи и распитају се о условима. Један разговор може значити да се сутра не прескочи оброк. Ако је тешко направити тај корак самостално, помоћ може потражити и члан породице, комшија или пријатељ.
Глад не смије бити лична тајна ни разлог за стид. Ни у једном здравом друштву.
Шта Ви мислите о овоме?