Поводом 102. годишњице смрти Алексе Шантића, Српска православна црквена општина Мостар, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ – Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво „Гусле“ организовали су помен и положили цвијеће на гроб великог пјесника на Православном гробљу Бјелушине у Мостару, гдје Шантић почива.
Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару, јереј Душко Којић, истакао је да је важно и данас, али и сваког дана, сјећати се Алексе Шантића у његовом граду.
„Важно је сјећати се човјека који је знао, нарочито овдје, да град не чине зграде и улице, него људи. Трудио се својом поезијом да дође до сваког срца и да свако срце учини топлијим и дао нам је најбољи примјер како се може свим срцем вољети своје, а не мрзити оно што је туђе и другачије“, рекао је Којић.
Он је додао да новим генерацијама у Мостару настоје да пренесу исту поруку – да воле и цијене своје, али да на тај начин уважавају и туђе, те да брину једни о другима.
Предсједница Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ – Градски одбор Мостар, Сања Бјелица Шаговновић, рекла је да национална друштва у Мостару кроз свој рад настоје да очувају сјећање на Шантића и да га врате граду.
„Чувајући Шантића, ми у ствари чувамо сјећање на читаву једну епоху и на изузетне људе и генерације које су биле носиоци културне и националне мисли у Мостару. Шантић није био само велики пјесник, већ и носилац културне и националне идеје, као и духа толеранције и уједињења“, истакла је Бјелица Шаговновић.
Она је подсјетила да је Шантића волио цијели град, што најбоље показује и његова сахрана.
„Шантић је умро 2. фебруара 1924. године, а његова сахрана и данас се препричава, јер је била највећа икада у Мостару. Говори се да је на испраћају било више људи него што је град тада имао становника. Хроничари биљеже да је у Мостару живјело око 11.000 људи, а да је Шантића испратило око 13.000. Наводи се и да је град изгледао као мајка завијена у црно која жали за сином. Сахрана је трајала од 14 до 19 часова, а неки су пјешачили и по 40 или 50 километара како би га испратили“, рекла је она.
Предсједник Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва „Гусле“ Радислав Тубић поручио је да се човјек не мјери по ономе што узме, већ по ономе што остави.
„Шантић је оставио много. Оставио нам је поруку да не гледамо ко је које вјере, већ какав је човјек. ‘Гусле’, заједно са ‘Просвјетом’ и Српском православном црквом, труде се да Шантићев дух живи и да га сјећањем на њега вратимо у Мостар и Херцеговину, у вријеме које је, сигурно, било квалитетније“, рекао је Тубић.
Он је подсјетио да је Шантић у свом граду дуго био запостављен због различитих политика, али да се нове генерације постепено враћају том духу.
У понедјељак, 2. фебруара, у 19 часова, у Музеју Саборне цркве – Владичанском двору, биће одржана премијера документарног филма „Век прође, а што те нема“, у режији Драгана Милића и Драгана Величковића, снимљеног поводом стогодишњице Шантићеве смрти.
Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје је провео већи дио живота, а преминуо је 2. фебруара 1924. године. Отац му је умро у раном дјетињству, па је одрастао у породици стрица Миха, званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док је друга сестра, Зорица, преминула као беба.
Иако је потицао из трговачке породице, укућани нису имали довољно разумијевања за његов пјеснички дар. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а 1883. године вратио се у Мостар. У граду је затекао, како је биљежио, „необично мртвило“, као посљедицу угушеног херцеговачког устанка против Аустроугарске. У почетку је био повучен, водио је књиге у породичној радњи и читао све до чега је могао доћи.
Неколико година касније започиње његов интензивни књижевни и друштвени рад, а најзначајнија дјела ствара крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је више од 700 пјесама, међу којима су и антологијске „Остајте овдје“, „Емина“, „Вече на школју“, „Не вјеруј“, „Претпразничко вече“.
Постао је сарадник листова и часописа „Голуб“, „Босанска вила“, „Нова Зета“, „Јавор“ и „Отаџбина“, а 1888. године основао је Српско пјевачко друштво „Гусле“. Био је и први потпредсједник мостарског пододбора „Просвјете“, као и један од оснивача књижевног круга окупљеног око листа „Зора“, заједно са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.
Током Првог свјетског рата аустроугарске власти су га хапсиле као „истакнутог српског националисту“. На почетку стваралаштва био је под утицајем Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је временом изградио препознатљив израз, обиљежен елегичним и родољубивим мотивима.
Највећу пјесничку зрелост достигао је између 1905. и 1910. године. Његова поезија прожета је снажним емоцијама, љубавном чежњом, али и болом и пркосом због социјалног и националног положаја народа коме је припадао. Љубавна поезија развијала се под снажним утицајем севдалинке, а „Емина“ је толико ушла у народ да се и данас пјева као народна пјесма.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године. Његово име носе бројне школе у Републици Српској, Србији и једна у Сарајеву, као и једно мјесто у Војводини. У Мостару постоје улица и парк са његовим спомеником, а Српско просвјетно друштво „Просвјета“ и СПКУД „Гусле“ сваке године организују „Шантићеве вечери поезије“, на којима се сваке треће године додјељује и Књижевна награда „Алекса Шантић“.
Шта Ви мислите о овоме?