Свјет улази у нову, знатно опаснију фазу кризе, јер је човјечанство, према упозорењима стручњака Уједињених нација, ушло у стање „глобалног банкрота воде“, у којем су кључни водни системи трајно исцрпљени и више немају способност опоравка.
Нови извјештај Универзитета Уједињених нација упозорава да су деценије крчења шума, загађења, деградације земљишта, прекомјерне расподјеле воде и хроничног исцрпљивања подземних вода, уз додатни утицај глобалног загријавања, проузроковале „неповратну штету“ планетарним залихама воде и њиховој способности обнове.
У документу се истиче да појмови попут „водни стрес“ и „водна криза“ више не описују стварно стање, јер данашња реалност у бројним регионима свијета подстиче крхкост друштава, расељавање становништва и сукобе.
Извјештај дефинише „банкрот воде“ као трајну прекомјерну експлоатацију површинских и подземних вода у односу на обновљиве дотоке и безбједне нивое исцрпљивања, уз „неповратни или финансијски неизводљив губитак природног капитала повезаног са водом“.
За разлику од водног стреса, који означава стање високог притиска али још увијек реверзибилно, или водне кризе која описује краткотрајне шокове, банкрот воде значи прелазак границе након које се системи више не могу вратити у равнотежу.
Иако нису сви ријечни сливови и државе у таквом стању, аутор извјештаја Каве Мадани наводи да је довољан број кључних водних система већ прешао ове прагoве, што битно мијења глобалну слику ризика.
„Ови системи су међусобно повезани кроз трговину, миграције, климатске повратне спреге и геополитичке зависности, тако да је глобални пејзаж ризика сада суштински промијењен“, истиче Мадани.
Банкрот воде не односи се на то да ли неки регион дјелује влажно или суво, већ на однос између потрошње и обновљивих ресурса, па чак и подручја која се суочавају са поплавама могу бити у стању банкрота ако троше више воде него што се годишње може обновити.
У извјештају се наглашава да се посљедице морају посматрати глобално, јер пољопривреда троши највећи дио слатке воде, а прехрамбени системи су снажно повезани кроз трговину и цијене.
Када несташица воде угрози пољопривреду у једном региону, посљедице се преносе на глобална тржишта, политичку стабилност и безбједност хране у другим дијеловима свијета, због чега банкрот воде представља заједнички глобални ризик, а не низ изолованих криза.
Подаци показују да је око 50 одсто великих језера у свијету изгубило воду од раних деведесетих година, док је четвртина човјечанства директно зависна од тих извора, а бројне ријеке током дијела године више не доспијевају до мора.
Током посљедњих пет деценија нестало је око 410 милиона хектара природних мочвара, што је површина упоредива са територијом Европске уније, док је губитак глечера од седамдесетих година порастао за 30 одсто.
Салинизација је оштетила приближно 100 милиона хектара обрадивог земљишта, а чак 70 одсто главних водоносника показује дугорочан пад нивоа подземних вода.
Извјештај упозорава да постојећа глобална водна политика, која је углавном усмјерена на пијаћу воду, санитарне услове и ефикасност, више није довољна за суочавање са размјерама проблема.
Позива се на „ресетовање“ водне агенде која би формално признала стање банкрота воде, посматрала воду као ограничење али и прилику за климатске циљеве, те увела системско праћење овог феномена на глобалном нивоу.
Владе се позивају да појачају борбу против загађења, заштите мочваре, подрже заједнице које морају мијењати изворе прихода и трансформишу секторе са великом потрошњом воде, посебно пољопривреду.
У супротном, највећи терет ће, како се упозорава, пасти на мале пољопривреднике, старосједилачке заједнице, сиромашно градско становништво, као и на жене и младе.
„Банкрот воде постаје покретач крхкости, расељавања и сукоба. Праведно управљање, уз заштиту рањивих заједница и фер расподјелу губитака, кључно је за очување мира, стабилности и друштвене кохезије“, поручио је замјеник генералног секретара УН Тишилизди Марвала.
Шта Ви мислите о овоме?