Упркос томе што је снијег тог 10. јануара у потпуности прекрио путеве и у мјесту Сливно, општина Бреза, достигао висину већу од пола метра, то није спријечило комшије Бошњаке и породицу да испуне посљедњу жељу покојне Илинке Рашевић – да буде сахрањена уз свог супруга Радета.
Тог дана у Сливну снијег је утишао све, али је људскост говорила најгласније.
Комшије Бошњаци из Сливна, Орахова и Непривја, не питајући за вјеру ни поријекло, узели су лопате у руке и, са трактором на челу колоне, достојанствено сахранили покојницу.
Жеља Илинке Рашевић била је да почива поред свог супруга Радета у родном мјесту Сливно, иако је до тада живјела на Мојмилу у Сарајеву.
Слична слика виђена је и прије више од три деценије, 1992. године, када је породица, такође уз помоћ комшија, у тешким условима сахранила Радета у Сливну, а и тада је комшијска људскост побиједила невријеме.
Син Срђан, кћерка Наташа, снаха Сава и сестра од стрица Роса Рашевић Студић испунили су њену посљедњу жељу и сахранили је поред супруга.
Комшије причају да је ријеч о угледној и познатој породици Рашевић, која је одувијек била цијењена због своје доброте, поштења, људскости и добрих односа са комшилуком. Породици припадају Владе са супругом Драгињом, синови Раде са супругом Илинком и Сретко са супругом Загорком, званом Гора, као и кћери Стана и Ранка.
„Њихова кућа била је мјесто разумијевања, помоћи и људске топлине, због чега су уживали велико поштовање у комшилуку. То је добра кућа, на лијепом гласу у свом мјесту. Празнике смо заједно дијелили – Божиће, Бајраме, Нове године. То је богатство, поштовање различитости и заједништва комшија. То је Сливно, то је Бреза и то је Босна и Херцеговина“, истичу комшије и чланови породице.
Сузе туге и захвалности породице и ожалошћених говориле су више од ријечи, а говор младог свештеника, који је након вјерског обреда захвалио комшијама Бошњацима, испунио је срца топлином, поштовањем и надом у дану када је било најтеже.
За овај чин људскости заслужни су Срђан, Наташа, Сава, Роса, Ариф Сиротановић, Џевад Нахић, Мехо Требо Пиле, мјештани Алмир, Зехро, Мурге, Осман, Белмин, Семир, Намир, Тарик, Мухарем, као и други мјештани и омладина.
Овакав комшијски однос, поручују, треба да буде путоказ свим грађанима Босне и Херцеговине да су поријекло, вјера и различитости богатство, а не препрека.
Истичу да ће овај догађај остати као снажан подсјетник да су солидарност, поштовање, људскост и испружена комшијска рука у тешким тренуцима вриједности које ниједно невријеме не може затрпати.
„У тренуцима када су туга и немоћ били јачи од наде, показала се права снага људскости. Тишина снијегом прекривеног села тог дана говорила је више од ријечи. Говорила је о поштовању, солидарности, људскости и комшијском срцу које куца када је најтеже. Снијег је покушао да заустави пут, али није успио да заустави људскост“, истичу саговорници, пишу Независне новине.
Шта Ви мислите о овоме?