Како се потоњи краљ Србије нашао у устаничком вртлогу по Херцеговини и Босни

Било је питање дана када ће огањ Невесињске пушке потпалити буне широм српских земаља, које су већ биле у стању националног врења. Крајишко буре барута одавно се надимало да експлодира накупљеним гњевом због небројених турских зулума.

Тај борбени непокорни народ деценијама се крвио са Турцима и буне су, као императив опстанка, за њих постале саставни дио живота. О самом устанку доста је писано, али је често приказ улоге кнеза Петра Карађорђевића, алијас Петра Мркоњића, у тим догађајима патио од мањка објективности. Између два рата неки су прибјегавали романтичној глорификацији и претјеривању, док су други гледали да унизе, маргинализују и компромитују и његову личност и значај његовог ангажовања 1875/76, сводећи га искључиво на претендентску акцију у борби за престо Србије.

У ту сврху је утрошено много мастила, јер кнеза, потоњег српског краља, су клеветали и блатили многи, најприје присталице Обреновића, као династичког ривала, потом службени Беч и његова штампа, да би подржали свог фаворита кнеза Милана Обреновића, а кад је дошао на трон Србије, запјенили су мржњом, јер је политички курс Србије откачио од Аустрије и усмјерио ка Русији. Антисрпство хрватских усташа и њихове клевете не треба ни образлагати, као ни идеолошку нетрпељивост комуниста спрам Карађорђевића. Многи данас свој став граде управо на писању из времена Брозове власти, премда је немогуће очекивати објективан став од оних који су порушили десетине споменика краља Петра и побрисали (све до једног) називе стотина улица и институција са његовим именом.

Чињенице стоје овако! Од године 1858. кнез Петар Карађорђевић је са породицом живио у изгнанству. Ускоро по избијању устанка у Босни он из Париза долази у Загреб код трговца Илије Гутеше, важног човјека у организацији и припреми устанка, који ће га упутити у епицентар побуне, на Брезовачу. Биће да је и он сам изабрао тај терен, који је одраније познавао гостујући код Манојла Хрваћанина, друга из студентских дана. Претходно је преко својих људи из Трста у Дубицу послао три свилена барјака.

Петар упада право у вртлог борби на граници, јер су Турци, задојени слијепом фанатичном мржњом хришћана, и овај пут погрешно повјеровали како ће заоштравањем терора народ "уталумити" и натјерати на ропску покорност, али су тако само распиривали ватру и повећавали гњев праведника, којима је смрт на тренутке била милија од ропског живота.

Акције

Од Глине до Петриње међу избјеглим народом Петар регрутује наоружава и опрема своју чету. Најрадије је мобилисао наоружане граничаре или старе војнике, као већ увојничене људе између којих ће пробрати старјешине. Њих је плаћао сто форинти на мјесец плус двије форинте дневно када ратују. Као школован генералштабни француски официр и ратни ветеран знао је шта ради. Војску је стварао са пуно такта, мирно и систематски, не примајући баш сваког у јединицу. Свакодневно је вршио смотру и подучавао четнике војном устројству и ратним вјештинама. Инсистирао је на дисциплини и оштро кажњавао преступнике. Људи код тог бркалије са астрахан шубаром препознаше официрско држање и јаку вољу и он врло брзо стече њихово повјерење и изгради ауторитет војводе, што није било лако код тих тврдоглавих загуљених граничара, хајдучких потомака.

Петар је успоставио логистичке службе, имао љекара, одредио командире стража и патрола, трубача, коњушара и сл. Добавља и мањи топ, динамит, а чак и некакве ракете те санитетски материјал. Купује, навлачи и лагерује доста добре хране и свих других потреба. Првих дана је логоровао у Брезовачи и Жировцу код Бојне. Са војском је братски дијелио исту храну, исту колибу и све невоље које их задесе. Док су друге чете углавном личиле на шарену гомилу наоружаних људи, којима ни пљачка није страна, његова војска је сваким даном све више личила на уређену и утегнуту војну формацију. Петар у овај оружани сукоб није пошао грлом у јагоде, кажу да је прије доласка у устанак студирао историју америчког грађанског рата. Још раније је, најчешће од свештеника, створио мрежу тајних повјереника дуж граница Босне и Херцеговине. Њихове информације су се углавном сливале код Хрваћанина у Дубицу и Стева Павлице у Сисак, па је имао сазнања о кретању и намјерама непријатеља. Вијести из Европе повремено је доносио његов школски друг из Париза Владо Љотић.

Под јесен 1875. устанак захвати цијелу љуту Крајину, горјело је све од Козаре до Цазина. Борбе се воде на свим странама око планина Мотајице, Просаре, Козаре и Грмеча. Петрова чета већ 8. септембра има прве окршаје са Турцима у селу Бојни код Обљаја и код Аова, а 10. септембра гину вође Петар Пеција и Остоја Корманош. Војвода Мркоњић за основни правац дејства узима Бужим, а одатле мисли продирати даље у унутрашњост, гдје би се сјединио са четом Голуба Бабића ради садејства и укрупњавања војске. Осмог октобра он напада Турке и пали ханове и чардаке, но тај продор зауставља јака концентрација турске војске. Напада и 14 турских лађа на унској ади Пивљак 4. децембра, а потом оствари велику побједу заузевши Добро Село. Но остале турске касабе на том потезу Цазин, Бранограч, Језерски, Отока, Бихаћ, Крупа и Бужим биле су утврђене форовима по околним висовима и још прејаке за његову чету.

Међутим Петар врло брзо као династички ривал долази под удар српског двора и владе. Несмиљено је блаћен и оптуживан да је "убачени елемент" који ради за Турке и слично. Због тога он у Загребу и Земуну штампа Прокламацију српском народу, тврдећи: "Нисам дошао да сметам српском кнезу, већ да помогнем српском народу у Босни", (...) и да се борим и да гинем за земљу (Србију), којој сам дужан све што имам и за коју су везани сви моји снови, за њену срећу и бољу будућност."

Најјача струја у устанку, звана "Миланова странка", била је потпуно под утицајем Београда, но било је ту и подмићених агитатора Аустроугарске, који су пласирали тезу да Босна треба припасти Аустрији, односно Хрватској, јер Србија не чини довољно за устанак. И неки католици су у почетку подржали устанак, но убрзо су одустали под утицајем клера, попут Штросмајера, а неки отворено прешли на страну Турака. Цар Франц Јозеф у писму бану Мажуранићу осуђује оне Хрвате који "симпатишу са Србима, и тако раде против личних и државних интереса".

Канали снабдијевања устаника ишли су из Загреба, Сиска и Дубице. Поуздани људи у том послу били су Илија Гутеша, Стево Павлица, Манојло Хрваћанин, попови Орловић и Остојић и други. Сви устаници "једу из једног лонца" осим Петрове војске, о којој се он брине попут доброг домаћина и за свој новац је снабдијева "рухом и крухом", купује обућу, кабанице, наручује капе и сл. Био је то сложен тајни посао, па је уз војне задатке и бриге дан-ноћ био у покрету без довољно сна и одмора, очевици се сјећају да му је лице било блиједо и испијено као у човјека који је "много пропатио".

На православни Божић 1876. у Јамници je око 80 представника устаничких чета из Мотајице, Козаре, Пастирева и других одржало устаничку скупштину. Поред чланова главног одбора из Нове Градишке Јова Билбије, Спасоја Бабића и Васа Видовића, присутан је био и Васо Тоскић из Београда. Трговац Илија Гутеша предсједава Скупштини, која изгласава наставак рата с Турцима јер у одмазди бездушно сатиру силну српску нејач, док ријеке избјеглица бјеже преко Уне и Саве у Аустроугарску. Само на југозападу Крајине поред бројних села спаљена је чак 81 православна црква (А. Еванс). У том "послу" посебно се истакоше бегови Алија Поздерац и Тахир-бег Куленовић.

По питању Мркоњића, који је присуствовао Скупштини, већина заузе став да би због њега Србија могла обуставити помоћ устанку, што би била готова пропаст, те да не би дошло до таквих посљедица он треба одступити у року од осам дана. Петар изјави да му нико не може забранити да настави борбу као обичан четник, а да ће се покорити свакој одлуци српске владе тек кад она пошаље војску преко Дрине.

Скупштина изгласа и Главни одбор устанка као неку провизорну владу, да би се према страним силама могли поставити као зараћена страна. Потом симпатизери Беча, али и Миланови људи за главног команданта војске прогураше аустријског човјека Мирослава Хубмајера, типографа из Љубљане. Војска је гунђала, јер су једва разумјели његов говор, а посебно што му у штабу бјеше и један сумњив Нијемац. Већ прва његова акција против Турака из јануара 1876. заврши неславно, па му се људство брзо осу и од почетних 500 људи остадоше му тек 24 човјека. Но и они су у Бешлинцу од стране жандарма разоружани. Сам Хубмајер је хитро напустио босанску границу.

Способан и храбар

Мркоњић је послије Јамнице повријеђен и резигниран, но већина његових четника даје му подршку и до прољећа 1876. јака чета ће поново бити на окупу. Он је 1876. био на зимовнику у селу Бојни код Глине. У кући Николе Мудринића је био штаб који су чинили Црногорци: браћа Андрија и Марко Даковић, Марко Петровић Његуш и Саво Ђуричић. Кућа је била на самој граници Босне и Аустрије. Четници су код огњишта лили куршуме из крупних комада олова. Остала војска била је смјештена код домаћина по селу. Чим попусти зима војвода Петар у Ћорковачи, на Сувој међи подиже логор-утврђење. Тај западни угао Босне око којег се савијају Лика и Банија пажљиво је изабран као најпогоднији за одбрану и комуникацију. Војску која нарасте на 1.600 људи смјести у бројним простим колибама, покривеним грањем и папратом. Четовође су биле: поп Ђоко Каран, Александар Томан, Илија Шевић, Стојак Дробац, Никола Медић, Јово Мркшић, Јово Говић и Јовица Шарац, а барјактари: Никола Ћулибрк, Ђурица Бероња и Јово Мркић. Најближе веће село са турском посадом било је Аово, њега нападе 200 бираних Петрових четника који у налету разбише и потиснуше Турке. Том приликом рањен је Јанко Црногорац и још пет шест четника, који су лијечени у Глини гдје је била формирана болница код механџије Николе Бијелића. Мркоњић потом наставља смјело ударати на Турке, али и они њега нападају. Један такав напад од 31. маја трајао је 48 сати, Петар пише да их је напало око 1.000 Турака који су на крају одбијени и натјерани у бијег у којем су "бацали оружје и опрему". Мркоњић се у борби показа као способан и неспорно храбар командант, једном бјеше и рањен. И у француском рату против Пруса, као Пјер Кара истицао се јунаштвом, посебно у биткама код Орлеана и Вилерсексела, за шта је добио високи орден Легије части. И касније, током балканских и Великог рата, своју је личну храброст често показивао у борби, соколећи посустале трупе.

Сплетке Београда око Петра нису престајале, Милан и његова влада настојали су га елиминисати и уз помоћ Аустроугарске, што је ова једва дочекала. Њене интриге су већ биле продрле у један дио устаничких вођа, повећавајући раскол међу Србима и слабећи замах устанка. Тако је и кнезу Милану чинила услугу, што је повећавало његову послушност. Дознало се да је чак послат један наредник да смакне војводу Петра, но на вријеме је спријечен. Тако се обруч око Мркоњића све више стезао, а 29. фебруара 1876. царске власти су, подилазећи и Београду и Турцима, за њим расписале и окружну потјерницу и стално му биле за петама.

У фебруару 1876. Петар инкогнито одлази у Беч и од оца узима још новца како би тајним каналима набавио и одаслао још оружја и опреме за своју чету. Почетком марта 1876. дио војске у Бојни су му на препад разоружали Аустријанци. Но ни тада он не посустаје, већ планира окупити војску јачине једног корпуса од око 5.000 људи за коју је сврху у старту утрошио 68.000 форинти. Већ у фебруару му прилази знатан број људства из Љесковца, Маљевца, Облаја, Тополе и Дубице. Већи окршај са Турцима Мркоњић је имао у правцу хрватског села Перна код Топуског. Током борбе Турци добише јако појачање редовне војске из оближњих караула, па се Петрова чета морала повући.

Дуж границе је врвјело од разних шпијуна који су телеграфисали у Беч о устаницима. Иако су тужбе често стизале на Петровог човјека Стева Павлицу из Сиска, он је вјешто избјегавао жандарме и Мркоњићу дотурао шта треба. Једном је тако, упркос покушају Селим-паше да га ухвати на дјелу, за четири ноћи са Петровим четницима пребацио на Ћорковачу педесет кола пушака и муниције.

Тобоже због турске опасности за хрватска села, Аустроугарска појача војску и жандармерију и границу потпуно затвори за четнике, плијенећи њихове пошиљке хране и џебане, а ускоро и све устанике огласи за одметнике (хајдуке). Мркоњићева чета оста потпуно одсјечена и без снабдијевања, па је војска повремено чак гладовала.

Аустрија се трудила да убиједи хришћане да се могу надати позитивном рјешењу свог статуса само под њеним окриљем. Те њене тежње су потпуно огољене када се успротивила тражењу аутономије за Србе у Турској, док је Србији строго скренула пажњу да своје операције против Турске може усмјерити искључиво према Нишу те да и не помишља на Босну. Добро разрађен план Беча је био: контролисаним устанком продубити кризу турске власти у Босни, а уз то осујетити веће војне резултате побуњених Срба, што би смањило њихове политичке амбиције. Уз истовремено одгуривање Србије и Црне Горе од устаника, Беч је очекивао да ће му Босна и Херцеговина, уз помоћ западних сила, на крају као плијен пасти у крило, без пуно напора и жртава. Тај тренутак је и наступио на Берлинском конгресу, угасивши сваку наду Србима у повољан исход њихове борбе.

Завјера

Када Србија објави рат Турској јуна 1876. Мркоњић у својој чети откри завјеру против себе и тада огорчен предаде команду Саву Ђуричићу, изјављујући да би његово даље присуство стварало непотребне сметње и "од ползе не би могло бити." И тако дефинитивно напусти устанак.

Тврдња да се кнез Петар нашао у устанку само да би добио политичке поене у играма престола, не пије баш воду. Ту тезу најбоље оповргава његов каснији живот, јер он Круну није прихватио да би уживао у владарској моћи и безбрижном раскошу, већ ју је схватао као свету патриотску дужност ослобођења и уједињења српства, за шта је заложио све своје умне и физичке снаге. До краја живота је остао дисциплиновани војник, нерадо ступајући на терен политике. У одлуке Скупштине и Владе као убијеђени демократа није се петљао. Но не треба имати сумњу да је поред чисто патриотских порива у устанку, Мркоњић гајио и потајну наду да би му се, као легитимном насљеднику кнеза Александра и унуку вожда Карађорђа у будућности могла указати прилика да се врати на престо Србије и допринесе њеном успону и напретку. За основаност таквих нада најкривљи је био управо кнез Милан, који је потпуно дискредитовао српски двор и тек успут вршио дужност владара, траћећи вријеме на коцку и скупе проводе по Европи, без ма какве државничке визије и одговорности. Он је дуго био против било каквог устанка, а тих се година "гроф од Такова" забављао за све паре (државне), пунећи булеварску штампу Европе својим скандалима. Избијање устанка га затиче у Бечу, но министар Андраши га умири да ће се то убрзо средити вољом европских сила те да он може безбрижно ашиковати и обавити вјеридбу са будућом кнегињом Наталијом. Миланов вазални однос према Бечу и каснија Тајна конвенција довешће Србију у потпуну политичку и економску зависност од Аустроугарске, која је послије Берлинског конгреса чак и територијално са три стране обухватила Србију. Поред раније границе на Сави и Дунаву, сада је царевина била и на Дрини, те на југу у Санџаку, који јој Милан олако препусти. Узме ли се да је са четврте стране, опет његовом кривицом, на Србију режала Бугарска, јасан је фијаско његове владавине.

Са друге стране кнез, потоњи краљ Петар, имао је врло изражен антиаустријски став. Као човјек васпитан на демократским принципима Француске, Аустрија му је изгледала као нека "несавремена карикатура западне културе". О цару Францу Јозефу је говорио као о "окорелом и саможивом џелату словенства, који је као главни циљ своје вањске и унутрашње политике поставио рушење српства и српске идеје". Економски рат против Србије и Aнексиона криза су га потпуно учврстили у том мишљењу. Оно што је започео као војвода Петар Мркоњић, у дјело је спровео као краљ Петар Велики Ослободилац, најомиљенији српски владар икада, који је постао синоним за поштење, скромност, демократичност и врхунски патриотизам. По свједочењу савременика имао је реалан поглед на стварност, био искрено религиозан, помирљив и пун љубави и вјере. Његов народ је то препознао, зовући га фамилијарно Чика Пера. Из тог периода остали су и стихови: Иде Пера јаше коња бела, за њим иде Србадија цела.

Писмо Милану

Петар се у јулу 1876. писмом обраћа кнезу Милану: "Поштовани Књаже Милане, молим те да не осуђујеш моје присуство међу нашом браћом, којима желим помоћи. Знам да то желиш и ти, њихово ослобађање од турског зулума и уједињење са Србијом. Молим те да имаш вере у моју реч да овде нисам у својству претендента на титулу кнеза, већ наступам као и сваки други родољуб који се бори за свој народ и своју отаџбину, али под окриљем твог владарског плашта. (...) треба да у ово озбиљно доба станемо један поред другог као браћа и пријатељи, којима је на срцу једино срећа и напредак народа." И закључује да једном мора престати мржња која је смакла Карађорђа и Михаила.