Најпосјећенија светиња у Србији: Манастир Тумане окупља хиљаде вјерника

Недалеко од Голупца, смјештен у живописној долини и природи од које застаје дах, налази се средњовјековни манастир Тумане, за који са разлогом кажу да је једна од најпосјећенијих светиња Србије.

Налази се у источној Србији, тачније на лијевој страни Туманске ријеке, на око десетак километара од Голупца, и смјештен је у подножју голубачких планина, окружен шумом.

Екипа новинара из Љубљане, Загреба, Подгорице, Сарајева, Мостара и Бањалуке, међу којима је била и новинарка "Независних новина", посјетила је овај православни манастир, а дочекали су нас љубазни монах Михајло и свештеник Стефан.

Из разговора са младим монахом Михајлом сазнајемо да се замонашио већ са 19 година, а кроз причу и уз обилазак манастира објаснио нам је шта је то што ову српску светињу чини посебном и већ годинама привлачи вјерни народ из свих крајева свијета.

Како прича монах Михајло, оснивање манастира повезано је са именом прослављеног јунака Милоша Обилића и испосника Зосима Синаита.

"Манастир Тумане датира из 14. века, још из времена Косовског боја. Према предању, монаси са Синаја су тада дошли у Србију, тражећи од кнеза Лазара да их прими. Населили су цели Моравски крај и подигли многе манастире. Манастир Тумане везује се за лик и дело Светог Зосима, а легенда каже да је ктитор био свети Милош Обилић. Наша црква чува фреску на којој је он приказан, а таква фреска постоји још само у Хиландару. По предању, Милош Обилић је био у лову и стрелом погодио Светог Зосима, мислећи да је у жбуњу животиња, а не светитељ. Кад му је пришао и покушао да му помогне, испосник му је рекао: 'Ту ме мани', или 'Ту мани ме', што би значило: 'Остави ме ту да умрем'", објашњава монах Михајло.

Напомиње да предање каже да је Милош Обилић покушао спасити Зосима, али светитељу није било спаса.

"У знак покајања Милош је саградио цркву на месту његовог гроба. Иако тачан датум није познат, веже се за период Косовског боја, а први историјски траг о манастиру потиче из 1576. године, када је у османским пописима наведен као обавезан да плаћа данак", прича монах Михајло.

Додаје да, иако је више пута рушен, манастир је наџивио све освајаче и остао свјетионик вјере и културе свог народа, о чему свједочи и црква Светог арханђела Гаврила, која је изграђена 1924. године, када су настале и фреске, које су сликане посебном техником.

"Највећа светиња овог манастира су чудотворне и целебне мошти Светог Зосима Туманског. Ту су и мошти Светог Јакова Туманског, ученика Св. владике Николаја, као и неколико векова стара руска чудотворна икона Пресвете Богородице 'Курскаја'. Мошти Светог Зосима обретене су 1936. године. Када смо обнављали под у припрати, открили смо место где је био сахрањен", објашњава он.

Додаје да је једна од великих светиња свакако и чудотворна икона Пресвете Богородице "Курскаје", која датира из 17. вијека.

"У граду Курск, приликом Октобарске револуције, изгорео је цео храм, а само је икона Пресвете Богородице остала нетакнута. Руски монаси су после пожара дошли у Србију, а предање каже да је Свети Јован Шангајски донео икону. Знамо из његових житија да је Свети Јован Шангајски био замонашен у Миљковом манастиру, где је икона била до 1936. године. Тадашњи игуман Лука, када је прешао са братством у манастир Тумане, понео је са собом и икону и многа чуда и многа исцељења су се догодила молитвама Пресветој Богородици", рекао је монах Михајло.

Према његовим ријечима, свима онима који су од срца прилазили Пресвета Богородица је услишила молитве, и то највише супружницима без дјеце.

"Мајке које нису могле да имају децу долазиле су овде, молиле се Пресветој Богородици и родиле. Постоји и једно предање да су лопови покушали да украду икону. Бежали су возом, а, како причају мештани, запалио се само вагон у којем је била икона, а један од лопова настрадао је у пожару. Други се покајао и вратио икону у манастир тражећи опроштај, али га је стена затрпала близу Голупца и завршио је у Дунаву. Свештеник који је овде служио причао је да су мештани сведочили у неким приликама и да Пресвета Богородица помера руку испод оклопа иконе. То је заиста благо које наш манастир чува, а Пресвета Богородица увек својим будним оком мотри и брза је да помогне и да одговори на молитве", каже монах.

Додаје да вјерници треба да знају шта да траже од Бога, а притом да се не фокусирају само на материјално и напомиње да манастир Тумане чува и честице моштију Светог Нектарија Егинског, једног од највољенијих светитеља савременог доба.

"Овде су, наравно, и мошти Светог Јакова, који се прво звао Радоје Арсовић, а за њега кажу да је био учен човек, двоструки доктор наука, филозофије и права, школован у Монпељеу и на Сорбони. Сусрет са Богом, побожним људима и Светим владиком Николајем дотакао га је и осетио је да је поново рођен, те је напустио све и замонашио се. Владика Николај га је послао у манастир Жичу, где је био све време до бомбардовања. Међутим, када су сви монаси били приморани да напусте манастир Жичу због немилих ратних догађаја, он се упутио ка манастиру Тумане, али никада овде није стигао. Комунисти су га пребили до смрти и Свети Јаков се упокојио 1946. године, а по сопственом завештању, иако је био жички монах, рекао је да жели да буде сахрањен на монашком гробљу нашег манастира. Канонизован је за светитеља 2014. године, а његове мошти су свечано обретене и пребачене у кивот и налазе се у цркви", прича монах Михаило.

Додаје да је и сам био свједок многих чуда и исцјељења која привлаче вјерни народ у ову најпосјећенију светињу у Србији, коју многи називају и Ђердапски Острог.

"Један човек је сатима стајао уз кивот Светог Јакова док је трајало богослужење. Ћутао је, молио се. Кад је завршена служба почео је да вришти и плаче и рекао је: 'Људи, ја опет видим'. Ја нисам ни знао, али био је слеп и прогледао је, и томе смо сви сведочили. Долазили су и родитељи са болесном децом за коју су лекари тврдили да нема наде. Један дечак имао је тумор на нози. Довезли су га санитетом, на носилима, а родитељи су потписали да га доводе на своју одговорност. Читана је молитва и помазан је освећеним уљем. Кад су га вратили у болницу, на скенеру - ништа, нема ни трага од болести", прича монах, али и напомиње да вјера није магија.

"Често неко пита како може да се деси чудо, или ко је кандидат за чудо. Није то чаробни штапић, па ћирибу-ћириба и сви проблеми нестану. То није баш тако, некоме Бог просто пошаље чудо да га утврди у вери. Сви смо ми подложни материјалним стварима, јуримо за њима, угађамо томе, и док нам се нешто не деси, болести, Божје искушење, туге, невоље, а ми тада се окренемо цркви и кажемо: 'Боже помози, ја више не могу, помагај'. Наша вера није само доћи у манастир, поклонити се моштима Светог Зосима, Светог Јакова, упалити свећу, фотографисати, даровати икону Пресвете Богородице. То нема везе са вером, вера је нешто много дубље и много више прожето него што ми мислимо. Вера подразумева и нашу жртву, а Бог увек пусти неку невољу на нас, кад види да смо негде претерали. И зато кажем: било је случајева кад болест привуче људе цркви. Почну да посте, да долазе на литургије, причешћују се и то је одраз Божје љубави", објаснио је монах Михаило.

Пред крај разговора напоменуо је да обавезно треба да посјетимо и испосницу Светог Зосима, која је од комплекса манастира удаљена око 800 метара уз брдо, у густој буковој шуми.

И заиста, у нетакнутој природи, аутентично је сачувана испосница, још из времена када је светитељ живио у њој. Састоји се од мале пећинске цркве и скромне монашке келије прислоњене уз стијену. Једна је од неколико сачуваних у Србији.

Потребно је нагласити да се преко пута манастирске цркве налази и гостопримница, уређена од некадашње манастирске воденице. Оно што је чини необичном је чињеница да у њој не постоје цијене, већ гост може оставити добровољни прилог за обнову манастира.

Посебну љепоту манастиру даје и мали зоолошки врт, у коме на радост најмлађих гостију обитавају ламе, ему птице, нојеви, пони коњи, магарци, корњаче, зечеви, лабудови, мини козе, црноглаве овце и друге ријетке животиње, а о њима се брину монаси.

Свештеник Стефан истиче да је недавно у манастиру Тумане, тачније 1. јуна, отворен и манастирски конак, а како наглашава, то се десило на позив и уз помоћ вјерног народа и на њихову жељу да свој боравак у манастиру продуже и да остану и неколико дана.

"Наш игуман, отац Димитрије, заједно са братијом овде одлучио је да се изгради један конак који ће управо имати намену да угости све оне вернике који овде долазе. Конак је грађен непуне три године, а његова површина је 4.200 квадрата и састоји се из дијела који је намењен као подрум, имамо око четрдесетак соба које красе овај конак, а на последњем спрату је и једна велика библиотека која има више од 50.000 наслова. Све је то за људе који овде долазе да се молитвено окрепе, али и да стекну и мисао, жељу и вољу да овде буду и да на неки начин испуне своје путешествије које су овде наменили. Благодарни смо верном народу што смо једно овако велико дело урадили, ово је слика свих, не само нас који смо овде у манастиру, него је и слика сваког човека који овде долази, да се упишемо у овом времену да смо урадили једно лепо и величанствено дело", каже отац Стефан и напомиње да у манастиру Тумане живи пет монаха и четири монахиње који су, заједно са њим дио ове заједнице.

Више информација о овој светињи, новостима и дешавањима у манастиру Тумане вјерници могу пронаћи на званичном сајту манастиртумане.орг.

Манастир Тумане посјетили смо у организацији "Бест Пресс Сторyја", (МГМ Медиа Оптима) и у организацији Туристичке организације Србије, у склопу кампање "Еxпериенце!СЕРБИА/Доживи!СРБИЈА".