У каменом срцу Херцеговине, тамо гдје се брда лагано сливају ка Поповом пољу, смјестио се манастир Завала. Наслоњен на стијену, подно брда Острог и недалеко од Требиња, овај православни храм вијековима мирно стоји у загрљају природе, не нарушава је, већ с њом дише у савршеном складу.
Црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице не одише само архитектонском љепотом и духовним миром, већ чува и тишину прошлих времена, вјеру предака и светост тренутка. Овдје камен не ћути, он свједочи. Свједочи постојаност, скромност и снагу вјере која није изблиједјела ни под налетима историје, нити пред зубом времена.
Завала је једно од оних мјеста које ходочасници из свих крајева Републике Српске посјећују у потрази за смирењем и тишином, оном унутрашњом, коју је све теже пронаћи. Међу њима је и Марија из Бањалуке, која је са групом вјерника кренула на поклоничко путовање у вечерњим сатима, са циљем да јутро дочека пред вратима ове светиње.
– У зору смо стигли пред манастир, баш у вријеме јутарње литургије. Поглед који ми се указао одузео ми је дах. Манастир прислоњен уз стијену, а испред њега маглом обавијено Попово поље. Сунце се пробијало кроз сумаглицу и првим зракама обасјало ову светињу – испричала је Марија своје утиске за Српскаинфо.
Описујући како су се у тишини кретали ка манастиру, каже да јој се чинило да сваки камен, свака биљка, па и саме зидине, имају своју причу. Цијело мјесто, додаје, одише једноставношћу, смирењем и достојанством.
– Прво сам запалила воштанице, а затим присуствовала литургији. Јак утисак на мене оставиле су фреске. Касније сам сазнала да се управо фреске из Завале сматрају једним од највриједнијих сликарских остварења из периода османске владавине у Босни и Херцеговини – додаје Марија.
Након молитве, ходочаснике је поздравио јеромонах Марко, који им је одржао историјски час о манастиру. Уз топлу добродошлицу, послужио их је кафом, соковима и слаткишима, не штедећи ријечи док је говорио о духовном и културном значају ове светиње.
Посебно јој се, каже Марија, урезала у сјећање прича о светом Василију Острошком, који је по предању као дванаестогодишњи дјечак по имену Стојан Јовановић дошао управо у манастир Завала из родног Мркоњића. Ту је започео свој монашки живот, који ће га касније одвести до Острога, гдје ће постати један од највољенијих светитеља у православном свијету.
– Сваки детаљ овог мјеста оставио је утисак на мене. Грађевина стара вијековима као да чува небројене приче, а опет зрачи једноставношћу. Осјећај је био као да сам код куће, међу својима. И заиста вјерујем да најљепша јутра свићу управо овдје, у Поповом пољу, а да се из дворишта манастира Завала простире један од најљепших погледа – каже Марија.
Додаје да је обишла многе светиње, али да се Завала издваја посебном тишином, додиром светог и осјећајем блискости који дуго остаје.
– Сваки пут када ме пут нанесе у Херцеговину, вратићу се овдје. Овај храм је за мене постао више од светиње – постао је духовни дом – рекла је ова Бањалучанка.
Завала, манастир који прича историју
Народно предање постанак манастира везује за период првог хришћанског цара Константина. С друге стране, први писани сачувани помен манастира Завала јесте из 1514. године у коме се наводи да извјесни Божо, син Радослављев из Ораховог дола потврђује продају једног винограда Серафијону, игуману манастирском.
Овај податак указује на постојање манастира који је морао бити саграђен раније. Манастир је сметао Турцима и неколико пута био је уништаван. У “Завалском поменику” наводе се имена војвода из лозе Храбрена-Милорадовића, па се с великом вјероватноћом може претпоставити да ктитори обнове потичу из ове властелинске породице.
Године 1587, манастиру је дозвољено да се обнови, под условом да црква не смије бити већа него што је била раније. Унутрашњост цркве Ваведења Пресвете Богородице манастира Завала фрескама је, 1619. године, украсио Георгије Митрофановић који је себе називао “зографом од манастира Хиландара”.
У својој дугој историји, манастир је више пута страдао. Најприје, у турско-млетачком рату, а затим у Другом свјетском рату када су јуна 1941. године локалне усташе на превару довели, звјерски мучили и у јаму бацили 223 живих Срба из Поповог поља и околине, пишу Заборављени коријени.
У посљедњем, одбрамбено-отаџбинском рату манастир је такође оштећен и оскрнављен и његова обнова траје до данас.
По предању, у манастир Завала као дванаестогодишњи дјечак из Мркоњића долази Стојан Јовановић (потоњи митрополит херцеговачки и чудотворац острошки, свети Василије) и управо на овом светом мјесту започиње свој свети монашки живот.
Драгуљ Поповог поља и несумњиво један од најзначајнијих манастира кроз историју српскога рода, далеко од многих, али увијек близу вјерника, у својој величанствености и данас пркоси времену, пролазности и недаћама.
Шта Ви мислите о овоме?