Прије 80 година несрећним случајем или боље рећи непажњом, погинуо је Радован Ћетков Шакотић – народни херој и трибун села Оровац, Корјенића, Требиња и источне Херцеговине.
Радован је рођен 15. маја 1906. године у породици Ћетка Шакотића (1880-1934) и Госпаве Вучуровић (1880-1962). Унук је харамбаше Тода Шакотића и братић свештеника Лазара Шакотић, који је службовао у парохијама у Коњицу, Билећи и Никшићу.
Као дијете је преживио голготу добојског логoра у Првом свјетском рату, гдје су му умрла два брата. Пред Други свјетски рат је био познати каменорезац и народни трибун коме су вјеровали, посебно, млади из његовог краја.
Члан ластванске Соколске чете био је од 1934. године гдје је наставио идеју соколства коју је за вријеме Аустроугарске, 1912. године, ширио његов отац Ћетко.
Члан Комунистичке партије Југославије /КПЈ/ је постао 1939. године. Према причању његових Оровчана, упозоравао је људе међу којима се кретао шта је фашизам и шта могу његови сељаци очекивати од тога зла.
Заједно са својим зетом Јованом М. Ратковићем, који је био руководилац изградње пруге Требиње-Никшић кроз Ластву, међу бројним радницима, ширио је идеје партије.
Хроничари предратног времена истичу Радованову одлучност да oдмах послиjе Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, ради на прикупљању оружја, које је остало послиjе капитулације Југословенске војске.
Тешко га је погодила судбина породице Јова Бегенишића који је са синовима Мирком (1919-1941) и Пеком (1920-1941) те са братом Стевом, убијен од стране усташа на кућном прагу у Пријекој води 11. јуна 1941. године.
Дан послије овог злочина, 12. јуна 1941, са сарадницима, формирао je партизански вод који чува збјег, посебно послије напада усташа на збјег у Бијелој Гори 20/21. јуна 1941. године, када су браћа Лазар (1909-1999) и Видак Грубач (1912-2000) својом храброшћу спријечили усташе у намјери да побију Оровчане, док је група Зупчана истог дана стријељана у Ораним долима у Бијелој Гори.
Његова чета је прво самостално, а затим у батаљону „Лука Вукаловић“, водила акције напада на жандармеријску станицу у Ластви и на Хидроцентралу у Парeжу, 7. новембра 1941. године.
Радованова велика заслуга је била и та што је марта 1942. године, послије формирања Оперативног штаба за Херцеговину (4. јануара 1942. године) у Ластви, између осталих, спријечио братоубилачки рат прво у свом селу, а затим и у Корјенићима.
На састанку у школи у Ластви категорички је саопштиo Петру Драпшину да у његовом селу Оровцу нема пете колоне, а када су тражили да се као непријатељи КПЈ и устанка стријељају Трифко Бегенишић, Никола О. Грубач, Ђуро Бегенишић и Гојко Т. Шакотић – Радован је категорички то одбио, тврдећи да су то поштени сељаци који нису противници Народно-ослободилачке борбе /НОБ/.
Сљедећи Радованов примјер слична образложења су имали Спасоје Спаић за Зупце и Лука Средановић за Вучју. Радованов потез био је примјер Милану О. Грубачу да као руковолац четничких јединица чува и сачува познате комунисте и то Радована Шакотића, Олгу В. Шегрт, Љуба Б. Ковачевића и друге.
Ти храбри и људски потези су касније спасили живот Милану О. Грубачу.
У љето 1942. године, у трећој непријатељској офанзиви, Радован се повукао са групом својих бораца у састав Херцеговачког одреда на Зеленгори, па затим у источну Босну.
У саставу Десете херцеговачке бригаде учествовао је у борбама у западној и централној Босни у другој половини 1942. године и почетком 1943. у борбма у Купресу, Влашићу, око Јајца, Турбе и Жепча до Битке на Неретви.
У овој бригади Радован је био на разним дужностима – од командира вода до команданта батаљона.
У четвртој непријатељској офанзиви као комадант Трећег (мостарског) батаљона учествовао је у најтежим борбама Десете херцеговачке бригаде у Прозору, Рами и источној Херцеговини и у току фебруара и марта 1943. године у борби против италијанских и четничких снага у правцу Мостара.
У бици на Пориму изнад Мостара, Радован је са својим борцима на јуриш заузимао италијанске положаје и освојио је богат ратни плијен: артиљерију, велики број бацача, аутоматско оружјe и муницију.
Крајем маја 1943. године, Радован је учествовао у даноноћним борбама са надмоћниjим њемачким снагама у Пивском Јаворку у петој непријатељској офанзиви.
У борби на Сутјесци, Мостарски батаљон налазио се у саставу Треће дивизије која је штитила рањенике Централне болнице, коју је предводио његов комшија и сарадник Сава Ковачевић из Нудола, који је погинуо 13. јуна 1943. године.
Послије крвавих борби на Вучеву, Маглићу, Драгош-седлу, из обруча преко стрме и камените Сухе, Волујака и Трновачког језера у источну Херцеговину пробило се око 120 бораца овог батаљона на челу са Радованом Шакотићем.
Борци његовог батаљона показали су беспримјерни хероизам на Сутјесци, у одбрани болесних и рањених. Више од 80 његових бораца заувијек је остало на Сутјесци.
Од марта до маја 1944. године био је замјеник команданта Сјеверно-херцеговачког партизанског одреда. Затим командант Другог батаљона 12. херцеговачке бригаде. Водио је борбе са четницима око Билеће, са Нијемцима и четницима у гатачком и невесињском срезу, а средином јула 1944. године разбиo je једну јачу непријатељску јединицу.
Дана 4. септембра 1944, постављен је за команданта 14. херцеговачке (омладинске) бригаде 29. дивизије. Као командант бригаде, учествовао је у борбама за ослобођење Херцеговине, сарајевској операцији и у борбама за ослобођење Истре, Словеначког приморја и Словеније.
Опјеван је у народној пјесми. А познати су стихови:
"Чије оно бомбе тресу
Карловачку Дугу Ресу,
То су бомбе хероја, сивог тића
Радована Шакотића".
Погинуо је надомак слободе, 5. маја 1945. године, дјелимично и својом грешком – од енглеске авијације, јер није обиљежио заробљено њемачко возило у којем је био заједно са Невесињцем Данилом Ивковићем.
У посљедње вријеме спекулише се да је ликвидиран заједно са народним херојем Љубом Миљановићем, али те тврдење нису документоване, а живих свједока више нема.
Диван борац и прекаљени комуниста, капетан Радован Шакотић спада међу најсвјетлије жртве које су пале у бојевима дуж југословенско-италијанске границе, ослобађајући напаћену Истру и Словеначко приморје.
Храбран и одлучан, вјешт војни руководилац, Радован спада у ред првобораца јужне Херцеговине, који је прошао кроз читаву ватру и искушење НОБ.
Народним херојем Југославије је проглашен 28. јула 1945. године.
Шта Ви мислите о овоме?