На данашњи дан 1943. умро је српски писац и дипломата Јован Дучић - Требињац, члан Српске краљевске академије, чија је лирика ударила печат српској поезији у првој половини 20. вијека.
Рођен је у породичној кући у Подгљивљу изнад Требиња од мајке Јованке и оца Андрије. Нижи гимназију завршио је у Мостару, а учитељску школу у Сомбору.
Дипломирао је права у Паризу и од 1912. до 1941. био је дипломатски чиновник Краљевине Србије и Југославије, на крају и амбасадор у неколицини европских престоница.
Већ првом пкесничком збирком "Пјесме", издатом 1901. у Мостару, представио се као специфичан лиричар и ванредна појава у српској књижевности. Писао је и прозу ("Јутра са Леутара"), путописе ("Градови и химере", "Писмо из Женеве", "Писмо с Алпа", "Писмо из Шпаније"), есеје ("Благо цара Радована", "Моји сапутници", "Стаза поред пута"), студије ("Гроф Сава Владиславић"), политичку публицистику ("Верујем у Бога и у српство").
Умро је у САД дубоко резигниран страдањима српског народа током Другог свјетског рата, посебно на територији злогласне НДХ. Дуго након Другог свјетског рата, поједини сегменти његовог дјела били су занемаривани.
Његови земни остаци почивали су шест деценија у варошици Гери у држави Индијана САД, послије чега су, по његовој посљедњој жељи, пренесени у отаџбину и положени у крипту манастира Херцеговачка Грачаница изнад његовог родног Требиња.
Током свог живота, али и након одласка у вјечност, Дучић је родном Требињу оставио заоставштину која и данас његов родни град чини препознатqивим мјестом културе.
Шта Ви мислите о овоме?