Doktor K. je odmah prepoznao baršunasti glas novinarke lokalnog servisa Radio-televizije Republike Srpske, koja je u slušalicu izdeklamovala: – Doktore K, u zadnje vrijeme smo svjedoci čestih udara groma u našem gradu. Ljudi su uznemireni, pa bih Vas zamolila da o tome danas popričamo u emisiji Raport iz Hercegovine. Preuzeće i RTS iz Srbije!
– Uh, ja sam mislio da ćete opet o mobingu u zdravstvu! Znači, udar groma. Recite, u koje vrijeme da dođem u studio?
Kada je doktor K. spustio slušalicu, njegova majka, koja je plela u fotelji pored telefona, upitala je:
– ’Oćeš li to opet pričat na televiziji? – a kad je doktor potvrdio, odložila je igle sa pletivom, i rekla mu:
– Slušaj ’vamo što ću ti reć! Poslije rata sam, ko đevojčica, sa komšinicom Jelom čuvala brave na Srednjem brdu, a kiša je tako padala da smo i u staroj napuštenoj štali, gdje se sklonismo, bile mokre ko kokoši. I to nije ono najgore, već je tako sijevalo i grmjelo da se sva zemlja ispod nas tresla. Iako je bilo tek podne, izgledalo je kao da se smračilo. Ovce su zbijene stajale pod starim dubom, okrenute glavama jedne ka drugima. U to je nebo zaparala munja. Odmah poslije te grmljavine i sijevanja, koje je čitavo Srednje brdo učinilo bijelim, začule smo zapomaganje i kuknjavu iz pravca Mirovića kuća, đe je Todor sa sestrom Zorom čuvo i ovce i goveda. Mi smo potrčale, sluteći nesreću i ubrzo bile kod njih. Todor je, kukala mu majka, ležo modar na zemlji, a okolo njega mrtve ovce (kasnije smo ih izbojale šesnes), a Zora je vrištala nad njim dozivajući rodbinu. Tkana torba za užinu, koju je Todor prtio na ramena bila je na obližnjem žbunu. Grom je prekino ramenice i bacio je u grudinu. Kad su došli odrasli noseći lopate i krampe, Todor je i dalje nepokretan ležo na ledini, i nije davo glasa od sebe. Njegov stric i komšija su odma’ pored njega na ledini iskopali jamu, Bože me oprosti, baš ko grob, i nesretnika metli u nju, ko da je mrtav (tu se majka prekrstila). Samo mu je glava virila iz zemlje i na onoj ledini djelovala ko kakva tikva. Kako su ga nesrećnika strpali u onu raku i zatrpali zemljom, tako je on počo da žmirka i da pita đe se nalazi i šta je sa ovcama. Svi smo se obradovali, a Todor je vrlo brzo došo sebi i na nogama otišo do kuće. Ono jes’, od tada ga je često boljela glava, ali neka je, ostala mu je na ramenima!
Tu je doktorova majka zastala, malo razmislila, pa ga blago pogledala i rekla mu:
– Nemoj da žalos’an nijesi večeras na televiziji da kažeš kako ljude, koje je udrijo grom, ne treba zakopavat u zemlju! Znam ja, ona zvizda što će pričat s tobom navlačiće te da to kažeš, ali se ti ne daj, i ne priznaj! Budi muško! Šta će ti reći čitav Ljubomir!
Doktor K. je smirio majku i otišao na snimanje emisije. Novinarka se dobro pripremila i sa novom frizurom i delikatno prekrštenim nogama postavila mu dosta pitanja, na koja je ovaj spretno odgovarao, ilustrujući sve primjerima iz prakse. Na samom kraju emisije, direktno u program se javio redovni gledalac Raporta iz Hercegovine, pozdravio sve u studiju, kao i sugrađane pored malih ekrana, i poslije komplimenata voditeljki zbog odlične emisije, upitao doktora:
– Molim te da mi rečeš, ako bi me nedobog, udrijo grom, trebaju li me ovi moji zakopavat u zemlju, ili da to ne čine, jer stari ljudi nijesu kenjci, oni su to radili!? ’Ajde zdravo!
Doktor se nasmijao, vjerovatno se sjetivši svoje majke, a onda objasnio da su ti postupci u stvari samo stare legende i da se takvim mjerama gubi dragocjeno vrijeme koje treba utrošiti na stručno oživljavanje primjenom masaže srca i vještačkog disanja, već demonstriranih na lutki u prvom dijelu emisije. Na kraju je izričito naglasio da se unesrećeni ne zakopavaju u zemlju.
Poslije intervjua, doktor K. je sa razdraganom novinarkom popio kafu u obližnjem kafiću (ona je popila „štok”) i vratio se kući. Kada je ušao u dnevni boravak, majka ga nije ni pogledala, a nije ni odgovorila na njegovo: „Dobro veče!”. Samo je ukrštavajući hitro igle sa pletivom, preko naočara ironično rekla:
– Da si ti oživljavo našeg Todora sa tim tvojim masiranjem, ne bi on prošle neđelje nazdravljo na unukovoj svadbi, već bi od onog dana, kad ga je grom udrijo, počivo u groblju kod Đurđeve crkve!
Šta Vi mislite o ovome?