Доктор К. је одмах препознао баршунасти глас новинарке локалног сервиса Радио-телевизије Републике Српске, која је у слушалицу издекламовала: – Докторе К, у задње вријеме смо свједоци честих удара грома у нашем граду. Људи су узнемирени, па бих Вас замолила да о томе данас попричамо у емисији Рапорт из Херцеговине. Преузеће и РТС из Србије!
– Ух, ја сам мислио да ћете опет о мобингу у здравству! Значи, удар грома. Реците, у које вријеме да дођем у студио?
Када је доктор К. спустио слушалицу, његова мајка, која је плела у фотељи поред телефона, упитала је:
– ’Оћеш ли то опет причат на телевизији? – а кад је доктор потврдио, одложила је игле са плетивом, и рекла му:
– Слушај ’вамо што ћу ти рећ! Послије рата сам, ко ђевојчица, са комшиницом Јелом чувала браве на Средњем брду, а киша је тако падала да смо и у старој напуштеној штали, гдје се склонисмо, биле мокре ко кокоши. И то није оно најгоре, већ је тако сијевало и грмјело да се сва земља испод нас тресла. Иако је било тек подне, изгледало је као да се смрачило. Овце су збијене стајале под старим дубом, окренуте главама једне ка другима. У то је небо запарала муња. Одмах послије те грмљавине и сијевања, које је читаво Средње брдо учинило бијелим, зачуле смо запомагање и кукњаву из правца Мировића кућа, ђе је Тодор са сестром Зором чуво и овце и говеда. Ми смо потрчале, слутећи несрећу и убрзо биле код њих. Тодор је, кукала му мајка, лежо модар на земљи, а около њега мртве овце (касније смо их избојале шеснес), а Зора је вриштала над њим дозивајући родбину. Ткана торба за ужину, коју је Тодор пртио на рамена била је на оближњем жбуну. Гром је прекино раменице и бацио је у грудину. Кад су дошли одрасли носећи лопате и крампе, Тодор је и даље непокретан лежо на ледини, и није даво гласа од себе. Његов стриц и комшија су одма’ поред њега на ледини ископали јаму, Боже ме опрости, баш ко гроб, и несретника метли у њу, ко да је мртав (ту се мајка прекрстила). Само му је глава вирила из земље и на оној ледини дјеловала ко каква тиква. Како су га несрећника стрпали у ону раку и затрпали земљом, тако је он почо да жмирка и да пита ђе се налази и шта је са овцама. Сви смо се обрадовали, а Тодор је врло брзо дошо себи и на ногама отишо до куће. Оно јес’, од тада га је често бољела глава, али нека је, остала му је на раменима!
Ту је докторова мајка застала, мало размислила, па га благо погледала и рекла му:
– Немој да жалос’ан нијеси вечерас на телевизији да кажеш како људе, које је удријо гром, не треба закопават у земљу! Знам ја, она звизда што ће причат с тобом навлачиће те да то кажеш, али се ти не дај, и не признај! Буди мушко! Шта ће ти рећи читав Љубомир!
Доктор К. је смирио мајку и отишао на снимање емисије. Новинарка се добро припремила и са новом фризуром и деликатно прекрштеним ногама поставила му доста питања, на која је овај спретно одговарао, илуструјући све примјерима из праксе. На самом крају емисије, директно у програм се јавио редовни гледалац Рапорта из Херцеговине, поздравио све у студију, као и суграђане поред малих екрана, и послије комплимената водитељки због одличне емисије, упитао доктора:
– Молим те да ми речеш, ако би ме недобог, удријо гром, требају ли ме ови моји закопават у земљу, или да то не чине, јер стари људи нијесу кењци, они су то радили!? ’Ајде здраво!
Доктор се насмијао, вјероватно се сјетивши своје мајке, а онда објаснио да су ти поступци у ствари само старе легенде и да се таквим мјерама губи драгоцјено вријеме које треба утрошити на стручно оживљавање примјеном масаже срца и вјештачког дисања, већ демонстрираних на лутки у првом дијелу емисије. На крају је изричито нагласио да се унесрећени не закопавају у земљу.
Послије интервјуа, доктор К. је са раздраганом новинарком попио кафу у оближњем кафићу (она је попила „шток”) и вратио се кући. Када је ушао у дневни боравак, мајка га није ни погледала, а није ни одговорила на његово: „Добро вече!”. Само је укрштавајући хитро игле са плетивом, преко наочара иронично рекла:
– Да си ти оживљаво нашег Тодора са тим твојим масирањем, не би он прошле неђеље наздрављо на унуковој свадби, већ би од оног дана, кад га је гром удријо, почиво у гробљу код Ђурђеве цркве!
Шта Ви мислите о овоме?