У организацији Црквене општине Требиње, у биоскопској сали Културног центра приређен je разговор са глумцем, редитељем и професором глуме Небојшом Дугалићем на тему под називом „Савремени човјек и безвремени Бог“.
Модератор разговора био је ђакон Бранислав Рајковић.
На почетку разговора Дугалић је, између осталог, рекао да је бесконачна тајна постала могућа управо чињеницом да се Бог оваплотио као Христос – Богочовјек. Да се то није догодило, ми бисмо остали у вјечитом непрекорачивом амбису између времена и безвремености.
„Овако, са тајном Христа, који је постао човек кроз мајку божију, он је осветио свеукупну творевину, просветио, принео Оцу своме као принос, родивши се од Дјеве и тиме отворио врата свима нама да ми учешћем у тој тајни можемо свим својим начинима постојања, свим својим приношењима постати део његовог безвременог бића, онако како он са Оцем и Духом постоји у Светој Тројици“, казао је Дугалић.
Све док наша питања иду у смјеру да одгонетамо вријеме, сматра он, ми ћемо се стално заплитати у неке безизлазе, стално ће нам сопствено вријеме измицати:
„Ово наглашавам управо због тога што ако се човек не одупре тој стихији догађаја и света, ми никада нећемо тајну времена спознати као тајну приношења Богу, него ћемо спознати као неку сталну заплетеност у неке необјашњиве токове лудила, пролазности, смртности, трулежи и свега другог“.
Како је рекао, ми врло често видимо да једно исповиједамо кад одемо у цркву, а кад живимо једни са другима, онда постајемо једни другима – не исцјељење, загрљај, окрепа, љубав, принос, него једни другима постајемо вукови:
„Највећим делом наши животи, нажалост, нису животи у којима је Христос посред нас, него је наше ‘ја’ по среди свега. Све док из нас вришти искључиво наше ја, које хоће да буде по среди свега, ту нема пута ни ка Христу, ни ка вечности, ни ка безвременом Богу јер ми се тиме опредељујемо за вечно усамљеништво“.
Шта Ви мислите о овоме?