Драган Р. Ковач: Шмекер

У исто вријеме када је популарна првакиња опере Српског драмског позоришта, сопран Татјана Марковић Батроз, фуриозно завршила   познату арију из опере „Травиата”, њен 76-годишњи  отац  Драгутин  Марковић је пао мртав  у  хаустору  небодера на Новом Београду. Виши инспектор Јован Галић је нервозно шеткао испред примадонине гардеробе пропуштајући момке са букетима цвијећа  који су  пристизали  од  обожаватеља  и  чекао најпогоднији тренутак да диви саопшти трагичну вијест.

Наиме,  њен  отац,  невјероватно  виталан  и самосталан старац, прије  нешто  више  од  сат времена свирепо je убијен ударцима металним предметом по глави, при чему нападача, или више њих, нико није видио. Старца су мртвог пронашле комшије, док су се као и он, враћале кући из града. Инспектор је одлучио да лично саопшти непријатну вијест оперској пјевачици, која је са мужем бизнисменом и кћерком старом 14 година живјела иза високих зидова виле на Бежанијској коси, и покуша да разговара са њом о могућем убици или убицама, односно о мотивима злочина, с обзиром на то да од њеног оца није одузет новчаник са знатном новчаном сумом, нити скупи ручни часовник марке doxa.

Оперска дива је веома тешко поднијела вијест о  очевој  погибији и није била у стању да саопшти било какав податак који би полицији био од користи у тим првим и најважнијим часовима за сами ток истраге, тако да се инспектор вратио на мјесто злочина, гдје је увиђај био завршен, а леш пребачен на  Институт  за  судску медицину.

Стари и одмјерени крим-техничар Раде је скептично завртио главом, нијемо гледајући у инспектора, што је значило да не постоје никакви трагови убиства. Чак је и констатовао, што није био његов обичај, да су дјело скоро сигурно починили искусни професионалци.

Поред чињенице да се радило о оцу познате јавне личности, инспектор је одмах добио и податак како је покојни Драгутин Марковић, рођен 1920. године у Црној Гори, био истакнути учесник Другог свјетског рата, носилац Партизанске споменице 1941. године. Више свјетла на могући мотив, али не и на евентуалне конкретне починиоце гнусног злочина, бацила је чињеница, коју је инспектор Галић исте вечери сазнао  прелиставајући  достављени му материјал из централног полицијског архива.

Наиме, друг Драгутин Марковић је читаву 1950. годину провео као један од руководилаца у концентрационом логору на Голом отоку, са кога се вратио унапријеђен за два чина.

Прије времена је пензионисан у познатој чистки српских полицијских кадрова, 1966. године, након пада Александра Ранковића. Врло брзо послије његовог пензионисања, кћерка јединица, Татјана, уписала се на московски конзерваторијум „Чајковски”, а супруга му је изненада умрла због тромбозе цријева. Од тада, па до дана убиства, живио је повучено, сам, у малом једнособном станчићу на Новом Београду, који је купио послије продаје великог четворособног „салонца” на Дедињу.

***

Двојица стараца сједили су у својој омиљеној кафани   близу   окретнице   аутобуса, на Карабурми. То је био врло неугледан угоститељски објекат у виду проширеног киоска, са неколико столова и столица испред њега. Обојица су били обучени у скромну гардеробу карактеристичну за велеградске пензионере – стара демодирана и изблиједјела одијела, преко којих су носили скоро идентичне сиве мантиле. Свакако, и качкете. Били су инвалиди. Један старац је имао укочену лијеву ногу у кољену, па је при ходу шепао, забацујући је у страну. Други је видио само на десно око, па је дебело стакло од наочара на лијевој страни било потпуно затамњено млијечно-бијелим премазом. Хроми старац је био узбуђен, што се лако могло уочити по његовим енергичним покретима док је сједао, те неповјерљивим погледима према шанку иза кога је пословала нова млада конобарица. Чврсто је шчепао друга за подлактицу, положену на столу преко карираног црвеног столњака, па му се унио у лице. Било је очито како гори од жеље да му саопшти важну новост, али не ону везану за њихове пензије или политичку ситуацију у земљи, послије распада заједничке државе, већ неку много, много важнију, судбоносну вијест, за обојицу:

– Пронашао сам га!

– Кога?

– Њега!

– Кога њега?

– Па, њега! – рекао је хроми старац, те се окренуо према шанку, а потом се још више унио у лице пријатељу и додао – Пронашао сам Драга!

– Драга!... Мислиш на... Звер?

– Да, управо на њега! Право име му је Драгутин, а презива се Марковић...

Настала је пауза у којој је хроми старац који је саопштио вијест узбуђено дисао и обазирао се око себе, а други, онај слијепи на једно око, укочено и тупо гледао у под.

– Је ли џелат овде, у Београду? – напокон је проговорио.

– Јесте, живи у једном небодеру, у Блоку 45.

– Како си сазнао? – упитао је старац са наочарима.

– Погледај! – рекао је онај са испруженом ногом, и из џепа извадио бијели штопак папира.

По црно-бијелој мрљастој боји слова на првој страници, одмах се могло закључити да се ради о фотокопији. На средини те насловне стране писало је великим ћириличним штампаним словима: „ЗАДАЋНИЦА”, а на првој линији испод тога, невиним дјечијим рукописом било је додано: „из српског језика”. На другој црти – име ученице: „Катарина Батроз, VII-4”.

Старац са наочарама је упитно погледао у свога пријатеља, а овај је растворио фотокопирани штопак и тутнуо му га у руке. На врху странице је истим рукописом писало: „Мој идол”. Наставио је  да чита, док је његов хроми другар нервозно припалио цигарету и жудно повукао дим...

Мој идол

Сигурна сам да ће већина мојих другарица из разреда за свог идола прогласити неку естрадну звезду са домаће сцене, понајпре Цецу, можда и Северину, или чак шокантну Јелену Карлеушу... или ће њихов избор пасти на неку харизматичну девојку са међународне џет-сет сцене: једну од Викторијиних анђела, Ријану или Лејди Гагу. Дечаци ће се сигурно определити за Тајсона или Здравка Чолића, један или двојица, сигурна сам, и за Аркана, или ће за предмет свога идолопоклонства изабрати Дејвида Бекама, или Роналда. Убеђена сам да ће међу њима бити и оних мудријих и амбициознијих који ће се угледати на Стива Џобса или Билија Гејтса...

Ја нећу за идола никога од поменутих... Мој идол није јавна личност. Ја ћу вас управо кроз овај писмени задатак упознати са њим. То је мој деда, мамин тата, Драгутин Марковић, мој  идол још од малих ногу.

.............................................................................................................

Мој деда је и у младости био шмекер. На левој подлактици је, као што то раде и данашњи „мачо мени”, истетовирао и занавек овековечио симболима своје тадашње определење и непоколебљиву комунистичку визију за коју је био спреман и погинути: истетовирао је звезду петокраку, назив неког острва – „Г. Оток”, и годину „1950”. Он је мој Че Гевара!

Ценим његов постојани карактер, који симболише поменута тетоважа, захвална сам му на љубави и нежности којом ме је обасипао, од када знам за себе!

Па реците, молим вас, зар није тако нормално и логично да мој идол буде – мој деда Драгутин!?

И послије завршетка читања, старац је неко вријеме буљио у краснопис испред себе. Потом је лагано подигао главу и окренуо је према југу. Његов поглед као да се губио у непрегледном плавом пространству мора и сивом бескрају камена. А сунце – сунце је до бола пржило његово тијело, његову кожу и једино око, из којег је процурио танак поточић, те поред угла уста стиснутих у саркастичан грч, изгубио се под крагном.

– Откуд ти ово?

– Мој син предаје српски језик овој девојчици, која је написала рад. Он често ради исправке писмених задатака у нашем станчићу, где нас шесторо, као што знаш, живимо у заједничком домаћинству. Некада, из досаде, узмем неку од задаћница... И тако...

– Јеси ли сигуран да је то он?

– Јесам, он је! Видео сам га пред школом где је чекао унуку. Више не личи на звер. Обичан старац, попут нас. Звер се не види... она је у њему...

***

Инспектор Јован Галић је сједио за столом у својој канцеларији. Прошло је већ мјесец дана од убиства оца популарне оперске пјевачице. Тапкао је у мјесту, јер није имао никавих нових сазнања, на основу којих би могао да формира случај. Ни обдукцијски налаз га, нажалост, није ни за милиметар погурао напријед. Нешто му је говорило да би тетоважа на подлактици убијеног могла да има везе са мотивом убиства. Рецимо – да је у питању некаква освета, али кога оптужити од више хиљада људи, који су те 1950. године били смјештени у озлоглашеном концентрационом логору на Голом отоку!?

Ипак, много вјероватније  ће бити да се убиство десило као посљедица неке забуне међу бандама у подземљу, јер је очито да су посао одрадили искусни професионалци...