Добривоје Јажић, учесник НОР-а од 1943. го- дине, са три јастука иза леђа и танком зеленом сондом која је од боце са кисеоником вијугала до његовог носа, уз напор од задуве, позвао је свог сина Ранка и заповиједио му да доведе „на постељу” доктора Милутина Папића, популарног градског хирурга. Доктор је прије седам-осам година управо Ранку спасио живот када се овај незгодно набо на метални шиљак, у предјелу десне сисе.
– Докторе... да скратим причу, јер ме ово проклетство угуши... а нас двојица се добро разумијемо... и знамо да сам пред самим крајем... Нећу да одем на онај свијет, а да ти не кажем тајну која ми је оглодала читав живот... мада лично не сносим никакву одговорност... Отац Крстан ти је убијен 1946. године... је ли тако... испред пећине у Осоју... Био сам тамо, кад се то десило...
Доктор Папић је осјетио да му понестаје ваздуха и помислио како ће се онесвијестити, јер је Добривојев лик почео да му трепери пред очима, а његов глас да наизмјенично постаје гласнији и тиши, као да прича преко лошег мегафона.
Негдје у најзабитијем дијелу његове утробе била је забетонирана ова тема, коју никада није начео, али је однекуд пророчански знао да ће доћи вријеме да се њоме позабави. Није, међутим, очекивао да ће то бити баш тога дана.
– Ја... желим да знам... ух, није ми добро!
– Попиј мало воде из ове чаше, чиста је, сигурно!
– Боље ми је... Хвала... Молим Вас наставите...
– Неке ствари сигурно знаш... Била је 1946, остаци банде су се крили по пећинама и шкриповима, требало их је поби... овај, неутралисати... Имао сам двадесет двије године, и запао ме одред који је трагао за одметницима... Нас десетак смо били под командом друга Павла, прослављеног херцеговачког комесара, учесника свих важнијих битака, храброг, али пријеког човјека, кога су се сви бојали, чак и њему надређени... Једном је стријељао борца који је покушао да пољуби другарицу у некој штали, гдје су се нашли сами. Касније се испоставило да баш и није било тако, али... Знали смо за Проглас о аболицији по коме се требало судити свима који нису окрварили руке, поготово оним што су послије завршетка рата, у коме такорећи нису ни учествовали, плашећи се новонастале ситуације, одлучили да се одметну, док не виде шта ће даље бити... Чак је никла и некаква крилатица или пјесма:
Нећу Титу, нећу Дражи,
У шуму ћу, па ме тражи...
Нажалост, друг Павле није много бендао за тај проглас, па је испред сваке пећине остављао мртве које је родбина морала у врло кратком времену, ту на лицу мјеста, да зачепрља. Не кажем, некада се морало... неки, поготово декларисани четници се нису предавали. У Љубомиру је, на примјер, Стеван, Војводин брат, опкољен сам у шкрипу, избацио бомбу вани међу нас и ранио двојицу, покушавајући пробој, али нас је било више... Његов рођак Радован није ни метка испалио у току читавог рата, али је 1942. године звизнуо шамар заробљеној Дра- гици Правици, јер му је на Радачком бријегу стријељаном ћаћи пуцала у главу. Послије наше побједе, плашећи се освете, са рођацима четницима се одметнуо у шуму. Убили су га као и остале опкољене у шкрипу, кад су се предали на Павлов позив... Тако је било и са твојим оцем... Био је један од имућнијих домаћина у вашем селу... Сарађивао је са четницима јер му је већина рођака била међу њима, али је помагао и нама. Сјећам се да је једном, кадa смо банули код њега, заклао краву, а ти си тада вјероватно био у бешици или си се пршкао у лугу... Причали су касније да је настало мало комешање међу нама, када је твој отац дошао на ред за стрељање, али је друг Павле био бескомпромисан („Све су то иста го*на”). Да не учествујем у том јаду, ја, иначе најмлађи, отишао сам раније у пећину да је преберем, што смо увијек чинили...
– Ко је тај Павле?! – просиктао је доктор промијењеним шкрипавим гласом.
– Касније... – закашљао се Добривоје, оставши без даха.
Поцрвенио је у лицу, док му је у грудима кркљало. Управо је у пластичну посуду искашљао црвени испљувак када се на вратима појавила њего-ва забринута супруга.
– Нека Сено... добро је, остави нас још мало... па доктор је са мном! – дошавши коначно до ваздуха, покушао је да се нашали.
– Него, гдје смо оно стали... аха... у пећини! То је био процјеп између двије камене громаде, које су се преклапале и између којих се могло провући као у неко предсобље, одакле се пузећи увлачило у шкрип. Мого си стотину пута проћи на пар метара од улаза да га не уочиш. Него... наши су притискали родбину и комшије... увијек неко пропјева... Тамо, у пећини, су на литици била прострта три губера гдје су спавали, са двије пушке и једним пиштољем. Било је и нешто хране: остаци окамењеног хљеба, мјешиница сира, вода кишница у мањерци... Испод једног узглавља, кога је чинио смотан вунени џемпер, пронашао сам... – Добривоје се машио позади иза јастука и извадио ташницу са рајсфершлусом. Послије краћег пребирања, извукао је стару пожутјелу црно-бијелу фотографију и пружио је доктору.
– Ово... слику сам пронашао. Била је умотана у неку крпу... Не знам шта ми је било, али је нисам са осталим пронађеним стварима предао другу Павлу када сам изашао вани. Они су већ били завршили... посао...
– Како!? – очајнички је завапио доктор Папић
– Молим Вас, друже Добривоје!... Морам знати, како!
– Ма, био је неки Хенџо из Стоца, јунак у рату, три пута рањаван, четници су му побили цијелу породицу, и кућу запалили... он би почео... ударао је спретно кундаком у главу и најчешће ломио вилицу... затим су остали прискакали... Кад би све било готово, рафалом би уздуж и попријеко... онако редa ради... читав шаржер... – Добривоје је застао да предахне...
– Фотографију дуго нисам ни гледао, али сам знао да је ту, и да ћу је некада некоме, ни сам нисам знао коме, дати... Кад сам послије Ранкове операције видио тебе, и твоју сличност са човјеком на слици, све ми је било јасно... Ова жена са њим је сигурно твоја мајка?
Добривоје је већ теже дисао, по челу су му се појавиле грашке зноја и доктор Папић је знао да више не смије да се напреже.
– Само ми још реците...
– Ко је друг Павле?... Да... Син му ради код вас у болници, ваљда као ауто-механичар...
– Павловић!!... Горан!
Друг Добривоје Јажић умро је послије два дана. Сахрањен је са највећим почастима, уз пратњу плех-музике. На сахрану је дошло пола Града. Видно ожалошћен, врло близу ковчега, стајао је доктор Милутин Папић.
***
Дјечак Милутин Папић одрастао је у дому за ратну сирочад, касније Дому за незбринуту дјецу „Љубица Ивезић” у Сарајеву, на Бјелавама, гдје је пребачен када му се мајка објесила о старој мурви испред куће. Свиснула је годину дана послије очевог „нестанка”. Васпитачицу Веру, а касније и васпитача Зулфикара заувијек је носио у срцу и није било празника, а да им се није јавио честитком или разгледницом. Одгајан је и растао као дијете социјализма, који му је омогућио да развије све своје таленте. Васпитач Зулфикар је често знао у зборници рећи колегама да ономе његовом малом из Херцеговине има неко сунце у очима. Најбољи ученик, најбољи спортиста, лијеп и здрав дјечак, једном је у Студентски дом „Махмут Бушатлија” на Бјелавама на бину донио савезну штафету, која је ту и преноћила. Тај догађај је обиљежио његово дјетињство.
На Медицински факултет у Београду уписао се као војни стипендиста, али је, по завршетку студија, нешто запело па није постао поручник и засновао радни однос у некој војној здравственој установи, већ је на необјашњив начин отпуштен без обавеза према ЈНА. Оно, јесте да му просјек оцјена није баш био на завидном нивоу, јер га је интересовала само хирургија, али... На крају је од најбољег друга (сина потпуковника из Титовог Ужица), са којим је дијелио собу у војном стационару, сазнао да нешто није уреду са његовом биографијом...
Дошао је у родну Херцеговину и експресно добио специјализацију из хирургије, коју нико није хтио, и такорећи одмах се вратио у Београд. Због своје љепоте, али и карактера, духовитости и марљивости био је омиљен на клиници. Пошто је већ завршио специјализацију и вратио се у Град, за њим је дошла и прича да је многе младе сестре у Београду повалио помоћу оригиналног трика. Када је као млађи дежурни дежурао, извијао је сијалицу из лежишта, у његовој соби за одмор. У току ноћи, када би сестра дошла по њега због неког пријема он никако „није могао” да се разбуди, а сијалица је, по јаду, била „цркла”. Сестра би онда, онако у мраку пришла кревету да га продрма, а он би се нагло усправљао и као алигатор немоћног гнуа, рукама је обухватао и увлачио под покривач. Ако би сестра почела да се отима, уљудно би се извинио рекавши да има проблема са буђењем и да је мислио да се ради о његовој дјевојци. Једном згодом, када су сестре биле заузете, у собу је по њега дошла стара ауторитативна докторка Стојиљковић (звана „Спечена“) која га је лично довела у операциону салу, истина послије четрдесет пет минута и са осмијехом од ува до ува...
Врло брзо, послије повратка са специјализације, прочуо се као одличан љекар, хирург-трауматолог. Постао је и најпожељнија прилика за младе удаваче, а своје колеге је баш изненадио када је на некој прослави, онако опуштено и некако резигнирано, рекао да се не мисли женити, јер шта ће жена и дјеца без њега, ако му се нешто деси?!... Обожавао је да послије напорног радног дана скокне својим „фиатом 1300” у Купаре, гдје би у мору, испод Хотела „Пелегрин”, пливао и изводио вратоломије...
***
Сутрадан послије смрти друга Добривоја, доктор Папић је дуго сам сједио у кафани и заклоњен прозорским стаклом посматрао контроверзног револуционара Мушику Павловића, који је послије кћеркиног самоубиства (објесила се на другој години студија историје) непрекидно пушећи, сам сједио у башти „Под платанима”. Повремено је мицао уснама и правио гримасе праћене покретима руку као да се са неким жучно расправља. И из даљине се видио његов закрвављени поглед, некад праћен необјашњивим саркастичним осмијехом.
Доктор Папић је гледао час у лик те туробне сподобе, час у лик младог човјека у народној ношњи, са пожутјеле старе црнобијеле фотографије коју је држао у руци, и стиснутих капака шкргутао зубима. Људи су избјегавали друга Павла, али су према њему гајили и неко дубоко страхопоштовање. Знало се за његово јунаштво и заслуге у току Другог свјетског рата, због којих је уживао све привилегије, али се све чешће могло чути и критичније мишљење:
– Нека огради све што је ослободио, ја се са њим ни у сну не бих мијењао!?
Што се, пак, сна тиче, скоро да је била јавна тајна да друг Павле по ноћи не може да заспи, да се по читаву ноћ преврће са пиштољем под јастуком. Неки кажу да су испод кожне доламе, коју је носио чак и љети, видјели за пасом футролу са његовим „парабелумом” кориштеним и у рату... односно... и послије завршетка рата. На сина Горана није био поносан, нити је марио за њега. Он је био опсједнут аутомобилима. Од самог пунољетства возио је „олимпију” друга Павла, а отац му је омогућио и учешће на релију „Сутјеска” као и у чувеној брдској трци у Истри. Онако инфантилног, размаженог и истрауматизованог очевим ауторитетом, друг Павле је запослио као аутомеханичара у градском медицинском центру, гдје се скрасио. Био је добар, али својеглав мајстор. Са њим су сви морали „фино”. Поготово они који су жељели да им бесплатно поправи неки квар. Причало се да је сам израдио некакав калауз којим је могао да откључа и упали сваки ауто. А, није било дана да нека од многобројних сестара (или докторица!) не загуби негдје кључеве од кола.
Већина Грађана се није изненадила када је једног јутра „Под платане” дојављено да се друг Павле покушао убити, али су се сви шокирали када су чули да у руци, дигнутој на себе, није био његов „парабелум”, већ велики ловачки нож, којим се мазохистички збо у предио срца. Промашио је, па му се доктор Папић борио за живот. Анестезиолог Лугоња је касније причао да доктор Папић ни једном, за три сата колико је трајала операција, није погледао преко паравана у лице пацијента, а докторка Марија, која је асистирала, сутрадан је својој најбољој пријатељици, докторки Персиди, рекла да јој је била част радити са доктором Папићем, и да је сретна што ће послије њеног одласка, у Граду остати један тако млад а искусан хирург-трауматолог. Нажалост, послије двадесет дана, када се стање друга Павла потпуно стабилизовало, он је изненада умро од проблема са гуштерачом, што сигурно није била посљедица нити повреде, нити операције. Међутим, његов истински ожалошћени син Горан је постао повучен, и код неколико љекара се неуобичајено детаљно распитивао о узроку смрти свог оца. Као да је почео патити од синдрома кривице, желио је знати да ли му је он нешто могао помоћи за живота... Сви су га тјешили – да није!
Иначе сахрана је организована одозго, са музиком и почасном паљбом, али нешто у Подгливљу није било много народа...
***
Мотористи, који су се из правца Дубровника довезли у Град, усплахирено су у станици милиције испричали да је „фиат 1300”, када је изашао из кривине послије које се види море, наставио да иде право према провалији, без обзира на напоре возача кога су видјели како маневрише воланом. Ауто је пронађен дубоко у амбису потпуно слијепљен и изгорио. Тијело доктора Папића је било мацерирано. Техничар Анте, који је купао и припремао лешеве, тврдио је да у својој дугогодишњој „каријери” у сандук није ставио мртваца распоређеног у три најлонске кесе... Једино се чудио како је стара пожутјела црно-бијела фотографија неког човјека веома сличног доктору, са лијепом младом женом, обоје у народној ношњи, остала потпуно читава.
На докторовој сахрани био је цијели Град. Музика је увеличала тужан испраћај. Када се народ већ увелико разилазио, аутомеханичар Горан, који је скрушено присуствовао сахрани, упутио се уређеном стазом према породичној гробници свога оца. Одједном, беоњаче су му покрвавиле, очни капци се стисли, а на уснама се појавио саркастичан осмијех. Први пут у животу његов лик је добио обрисе очевог:
– Почивај у миру, тата!... Све су то иста го*на!... Коначно можеш бити поносан на мене!
Шта Ви мислите о овоме?