Испред Златаре „Рива”, на истоименој сплит- ској обали, стајао је човјек са спортском торбом „адидас” о рамену. Већ неколико пута је невјешто прилазио излогу и разгледао раскошни златни накит, мјеркајући преко њега унутрашњост радње. Потом би отишао, али не далеко, па би, као безбрижно шетајући, опет дошао пред излог. Очито је било да чека прилику како би са златаром остао насамо. Када је, послије двадесет минута разгледања и пробања огрлице, из радње изашао млади пар, преломио је и ушао.
– Добар дан!
– Добар дан, господине, изволите!
– Нисам дошо да купујем, треба ми... једна информација... ако може!?
– Само реците господине, на располагању сам Вам!
– Ја долазим из Града... у Херцеговини... источној... Томо Крачак!
Лице човјека за пултом се смрачило и прешло у ружну гримасу са полуотвореним очним капцима и стиснутим вилицама. Видјело се како му жвакаћи мишићи на углу доње вилице подрхтавају.
– Нисте добро дошли!... Напустите бутигу!... Син јединац ми је убијен доли код вас... четника... Одлазите!
– И мој син је убијен... зато долазим... Имам један сребрни ланчић... – рече придошлица и маши се руком за џеп.
– Ајме мени! – изусти златар и сручи се у столицу иза пулта.
***
Текла је већ трећа година рата и линије раздвајања на дубровачком фронту се нису одавно мијењале. Шушкало се међу борцима да ће тако и остати, јер је међународна заједница улагала велике напоре да оконча крвави сукоб, коме је увелико и сама кумовала. У рејону залеђа Поповог поља ситуација је била опуштенија него што су то налагали и најслободнији принципи пасивног чувања борбених линија. На брду Главица положај је држало десетак младих бораца из Града, прекаљених учесника рата од самог његовог почетка, а преко пута, на отприлике стотину метара ваздушне линије, на узвишењу Камено, вјероватно исти број њихових „колега” су чували новоуспостављену граници „лијепе њихове”. Та два узвишења била су од великог стратешког значаја за обје стране, па су од почетка рата неколико пута наизмјенично падала у руке и једних и других, уз више људских жртава. Међутим, откада се ситуација смирила и сукоби уминули, постепено је долазило и до комуникације између младих људи, који су се гледали преко нишана. Најраније су то биле личне увреде свакодневно измјењиване између Главице и Каменог:
– Четници, је*емо вам мајку на уранку! – или:
– Усташе, на*узимо вам секе ваше!
Повремено је падало и показивање противницима голе стражњице, а праћено излагањем погледу националне полне анатомије. Касније се прешло на деликатније увреде, наношене узвикивањем: „За дом, спремни!” или пјевањем: „Спрем’те се, спрем’те четници”. Како је вријеме пролазило, комуникација између зараћених људи се дизала на виши технички ниво, тако да су ускоро Хрвати и Срби почели да се вријеђају уз помоћ електронских помагала. Касетофон на батерије је представљао право освјежење. Преко њега су пуштане пјесме националистичког и шовинистичког садржаја, у извођењу ратних музичких звијезда ...
И онда се десило... Нико никада неће сазнати да ли је Зоран намјерно пустио ту композицију или му се случајно омакла, између осталих „наших” пјесама. Он се клео у Острог да му се омакла и био спреман на сваку врсту одговорности, јер је послије пјесме „Марширала, марширала, краља Петра гарда” услиједила тријумфална пауза, у којој се просто могло осјетити како Хрвати пате! А онда су, потпуно ванвременски, за амбијент крша, сунца и оружја, са препланулим младим људима у униформама, затреперили звуци клавира, које је ускоро прекрио Арсенов глас: „Са окусом мора, са окусом соли”...
Иако се чуо само дио пјесме, прије него је Зоран успаничено лупио шаком по касетофону, сви су осјетили неку језу уз кичму. Али, ускоро су били понижени аплаузом са супротне стране, уз раздрагано клицање:
– Добар избор четници, то је права глазба!
Ко зна шта би се десило са Зораном, можда би и дигао руку на себе, да сутрадан раном зором, када је и стражар куњао на чуки, није опет одјекнуо романтични музички увод, овај пут са хрватске стране, послије кога се лијено огласио Бора Чорба: „Свануло је изнад, Цркве Светог Марка”... Настала је граја међу Србима, Зоран је био најсретнији, а неки су довикнули Хрватима:
– Браво усташе, доброоо јутрооо!
Тада је свима, и усташама и четницима, било јасно да се морају састати...
***
– Господине... мајсторе... чујете ли ме?
– Чуја сам... Добро је... немојте отић... Мало ми је лоше... немојте отић!
– Има ли чесма иза паравана?
– Има... и чаша... хвала Вам... немојте отић, молим Вас!
– Нећу отићи, не брините... ево воде, пијните мало...
– Фала, боље ми је... Морамо бесидит.... тај ланчић...
– Ма нисам Вас хтио узнемирити... ја сам само дошо... да се распитам за ланчић... може бити да Ви знате...
– Морамо бесидит. Сад ћу затворит бутигу, па ћемо сист...
– Човиче мој из Града, извини за тирање и оно... знаш... Ја сам у животу направија само један такав привисак и не трибам га заглидат да га припознам... То је ланчић мог покојног сина Стипе. Погинија је доли код ва... изнад Дубровника... Како сте дошли до њега?... Даћу Вам шолди, колико иштете, и још ћу придодат... Ајме мени!
– Молим Вас смирите се... Ни мени није лако... Јутрос сам допутово аутобусом преко Дубровника... На ланчићу, у ствари на полеђини крста, пише: „Рива” Сплит, па сам дошо да потражим златару и мајстора, не би ли се он сјетио коме га је продао. Ланчић је био код мог сина Тихомира кад је погино... Његов друг ми је реко да је Тихо ланчић добио од једног хрватског борца, кад су се нашли на линији фронта и измијенили некакве поклоне. Што више вријеме пролази, све јаче желим да га вратим томе Хрвату, Тиховом несуђеном пријатељу ...
– Ајме!... Значи ли Вам нешто ова шкатула за духан. Била је при Стипи кад је погинија... сачува сам је, иако је на њој српски грб са четири... како се оно рече.
– Оцила!
– Е, оцила...
– О Боже, мој! То је Тихова кутија, у ствари мога оца, његовог ђеда, а поклонио сам му је кад је због недостатка цигарета почео пушити шкију... Ух... мајко моја, шта ме снађе данас...
– Господине, није Вам добро!... Оли ћете сад Ви, мало воде?
– Хоћу!
***
Прво су преко моторола успоставили контакт и причали на ивици вербалног сукоба. Једном су се и испсовали, али су се поново чули. Очито је било, по дијалекту, да се насупрот Србима налазе Хрвати из Далмације. Ускоро су то и сами потврдили, рекавши да су из Далматинско-сплитске пјешадијске бојне и да „припомагају госпарима”. Касније, када је тај њихов сусрет ушао у легенду и препричавао сe „Под платанима”, нико није могао поуздано рећи коме је прво пало на памет да се састану. Србима или Хрватима. У сваком случају, пао је договор, пун опасности и ризика, да се сретну у удолини између положаја. Требало се спустити низ стрмине и наћи се на пропланку између Главице и Каменог. Договорили су се да их пође по петорица, да буду потпуно ненаоружани, а да са положаја, они који остају, једни друге држе на нишану.
Кад су се спустили у удолину, застали су као голобради момци који треба да приђу искусној дјевојци. И једни и други су се погледивали међу собом, а онда мјеркали противнике. Били су збуњени, напрегнути, препаднути, али и усхићени невјероватном авантуром у којој управо учествују. Пришли су. Неки су направили покрете руком као да ће се руковати, али су се брзо повукли сматрајући то недостојним, јер се ради о противницима у рату, гдје руковање можда може да значи... Други су више пажње обраћали на брежуљак преко пута њих, одакле су држани на нишану. Трећи су анализирали лица противника покушавајући на брзину проникнути у њихове евентуалне опасне намјере.
Полако је кренуо и шкрти дијалог најчешће са питањима, постављаним тек реда ради:
– И, шта има код вас? – а без нарочитог интересовања за одговор противничке стране.
Пола боце лозове ракије, коју су понијели Срби опустило је ситуацију. Сви су потегнули из ње, наизмјенично, једни иза других. Онда је неко рекао да би било добро да у знак сјећања на ту њихову заједничку авантуру измијене неке личне ствари, малтене, као сувенире... Поједини су нудили војну опрему: опасаче, ременове, различите футроле, док су други могли поклонити личне предмете: ланчиће, сунчане наочарe, дуванске кутије и слично. Најтраженија роба у тој новоуспостављеној сувенирници били су предмети са националним обиљежјима – шаховницом или грбом са четири оцила.
Кад су се послије петнаестак минута разилазили, ситуација је била много опуштенија. Без зазора су се руковали и поручивали једни другима:
***
Златар је Тому Крачку донио чашу воде са чесме, иза паравана. Овај је отпио гутљај па притиснут емоцијама, отпухујући почео:
– Мој Тихо је погинуо 17. јула, у један сат послијеподне. Кретао се слободно јер су били у добрим односима са Хрватима, чак су се претходног дана и састали у једној удолини између борбених линија. Размијенили су и дарове. Он је добио овај сребрни ланчић са крстом, а заузврат је даровао кутију за шкију. Тада га је са усташ... пардон... са хрватске стране снајпер погодио по сред чела. Мртав је пао на земљу. Био је го до појаса, имaо је око врата овај ланчић... е јади моји... извините друже... господине!
Златар је пренеражено рекао.
– Па и мој Стипе је погинија истог тог дана, само кварат од уре посли. О Свети Дује... сад ми је све јасно... Стипини другови су ми рекли да је снајпериста Рис то јутро доша на положај. Није им биja по вољи, јер је ратова за шолде, иша свукуда по свиту гди има рата. Пија је, и дрогира се. Рекли су му по доласку да су са чет... пардон Србима у добрим односима и да не ради снајпером, но он је из чиста мира, тога дана при ручка, опалија, а затим мртав ладан река: „Оде мали четник, са ланчићем и крстом, у небеса. Срби су небески народ! Ха, ха, ха...“. Мој Стипе је полудија, и река да је Србин са ланчићем његов... је ли, бога ти... друг, и да су разминили дарове, а да је Рис – пас рата. Рис га је на то нагло ударија шаком у вилицу и бација на стину. Стипе је лупија главом!... Није што је мој... бија је добар момак...
Томо Крачак је збуњено затрептао очима, а сузе су му кренуле низ лице:
– Па наше синове је убио исти човјек, тај Рис, мајку му је*ем усташку... Пронаћи ћу га и задавит, кад-тад...
– Јесте, тако је... убија их је исти злочинац. Ви би сад њега хтили задавит... осветит сина... Никада Риса нећете наћ... ни Ви, ни ико Ваш... Давно су га појиле рибе... При тога је... мало патија... Нисан ни ја репа без корина...
***
Тог јулског дана сунце је немилосрдно пржило камен на Главици. Зрикавци нису посустајали у жестоком напору. Све је, на први поглед, било као и обично. Љетнo подне у херцеговачком кршу. Понеки трачак зеленила резимирао би непрегледну сивоћу камена, што се у даљини спајала са нешто свјетлијим небом. Зато су потпуно неприродно изгледале друге боје, које су почеле да израњају испред сиве позадине. Првенствено – црвена. Потом се јасно могла уочити и жута, а ако би се боље погледало, могла се назријети и бијела. На крају је постала видљива и црна, која је уоквиривала тај необични колорит. Боје су гамизале узбрдо.
Четворо људи у тамној гардероби, два мушкарца и двије жена, пели су се уз страну. У рукама су носили букете цвијећа. Кад су дошли до врха, застали су – изгледало је чак да су се мало узнемирили или да нешто траже. Затим су се груписали и упутили према малој заравни и положили цвијеће на једно мјесто. Стајали су неко вријеме погнутих глава, са свијећама у рукама...
У исто вријеме, скоро до врха брежуљка, преко пута, пробио се велики црни џип из кога је изашло четворо људи. Један мушкарац и три жене. Из гепека су извадили цвијеће и пјешке достојанствено кренули према самом врху. Положили су га уз један камен и дуго стајали нијеми изнад њега... Потом су људи из обје групе почели да се спуштају низ камењар, према удолини...
Шта Ви мислите о овоме?