Тринаестогодишњи син доктора К. се те прољетње вечери некако смирио и постао тиши. Није учествовао у разговору са укућанима, а врло брзо је одбацио и омиљену игрицу на „тетрису”. Ускоро се зацрвењен у лицу почео жалити на главобољу, праћену осјећајем хладноће дуж читавог кичменог стуба. Температура је, очекивано, била повишена, тако да му је мајка одмах поставила дијагнозу вирусне прехладе, те скувала чај и дала да уз њега попије и једну таблету парацетамола (нормално, није консултовала мужа, доктора специјалисту!). Вирусна прехлада са истим симптомима потрајала је и сутрадан, да би се дјечак прекосутра почео жалити на свраб по читавом тијелу, уз појаву црвених бубуљица са карактеристичним воденастим врхом.
Доктор К. је побједоносно поништио дијагнозу његове „колегинице” и сина прогласио заразним болесником, који треба да прође мучну клиничку слику обољења познатог у народу као: пљускавице, овчије богиње или водене козице. Ово стање је код старих Латина било познато као варичела (lat. varicella), како су је у међусобној комуникацији звали и доктори...
Болест у великом броју случајева може да прође са врло благим симптомима, али нажалост, код пацијента, о коме је у овој причи ријеч, ускоро је попримила тежу форму, са температуром преко 39 степени Целзијуса. Оспа је постала интензивнија, а свраб тешко подношљив. Слабо су помагали лијекови против температуре (и болова) као и цинкова маст, те анестезински пудер. Дјечаково лице се потпуно изобличило од многобројних црвених бубуљица, испод чије опне је сјајкала прозирна текућина. Но, оно што је дјечака доводило до очаја био је неподношљиви свраб, праћен малтене мазохистичком потребом да се ноктима ишчеше по читавом тијелу и утоли га, па и по цијену погоршања. То је једном у полусну и урадио, раскрвавивши бубуљице, које су га послије тога и додатно пекле...
Те ноћи забринута супруга је пробудила доктора К. због стања у коме се налазио њихов син. Дјечак, поред тога што је био исцрпљен температуром и неспавањем, више није могао да се опире несносном сврабу, па се грчио и поскакивао цијелим тијелом, које је било преплављено надражајима кожних нерава, нападнутих вирусима. Он, који никада није заплако пред оцем, гледао га је очима испуњеним сузама. Нијемо је тражио помоћ...
Забринути и разњежени доктор К. се одлучио за психолошки маневар, јер му у ствари ништа друго није ни преостало. Његов син је од малена уживао у причама из очевог дјетињства, тако да се доктор К. одлучио за ту варијанту. Међутим, све интересантне приче из ране младости он је већ одавно испричао, а сада је очајнички требао једну динамичну и снажну новелу, са фабулом, која би у свијести дјечака надјачала и паралисала несносне физичке сензације...
– Када сам ја био у првом разреду гимназије... – започео је доктор К. причање, ни сам не знајући сљедећу реченицу – ...професори су били јако строги и ученик који није учио могао је пропасти, односно изгубити годину... Био би кажњен од родитеља, а највећа казна му је била губитак школских другова, јер би освануо у неком новом разреду са непознатим ученицима, који га и нису морали добро примити...
– Не могу више... – зајечао је дјечак, а доктор К. је боји свога гласa додао тако пожељну ноту напетости и тајанствености: – Професор Жика је предавао латински језик... Он није био попут осталих професора. Ма не... он је био потпуно другачији, гледао је стално испред себе, а нарочито када би сусрео неког од ученика или читаву групу, па им се никада није ни јављао, нити је узвраћао на поздрав...
– Какав је то језик?...
– То је језик старих Римљана, који су живјели прије двије хиљаде година у Риму, у садашњој Италији...– спремно дочека доктор К. пун наде – ... данас ниjeдан народ не говори тим језиком, али се он употребљава као универзални језик у различитим наукама: медицини, праву, биологији...
– ???
– Па, тај Жика је у ствари био професор историје, а његов омиљени период је представљала епоха старог Рима, коју је тако добро познавао да су му послије завршетка студија нудили мјесто вишег асистента на Филозофском факултету у Београду, али он то није прихватио, јер је био заљубљен у свој Град....
– Почешаћу се... тата!...
– Не, не смијеш! Немој, молим те!... Слушај даље, тек сада слиједи оно најважније... Причало се полушапатом да Жика у ствари и није био професор латинског језика, али да је на испиту из историје старог вијека надахнуто и тачно цитирао дугачке латинске реплике моћних императора, Цезара и Октавијана, или и чувеног говорника Цицерона, а одговор на питање о освајањима Филипа II Македонског је згодно искористио као прилику да издекламује и једну од чувених Демостенових „Филипика”, у ствари његових инспиративних говора против поменутог владара. Задивљени професор је одмах послије уписивања велике десетке у Жикин индекс отишао право код декана...
– Не могу више! Ооој! – прекинуо је докторову причу његов син дрхтећи и увијајући се у тијелу.
– Тако је Жика послије завршетка факултета, у градској Гимназији почео да предаје и латински језик. Дан прије сваког Жикиног часа, ја сам учио чак четири сата! Прво би се преписала вјежба из књиге у свеску, потом би се у мали рјечник извадиле непознате ријечи, и на крају, написао превод испод латинског текста. Али то је била само трећина посла. Тек је требало научити граматику! Знаш оно... да се именица мијења по падежима, или да се глаголи употребљавају у разним временима... као: ја сам био, ја бијах, кад ја будем...
– Знам, то смо учили из српског...
– Тако је! Браво! Слушај како би Жика започињао час! Никада за двије године, а прича се и никада уопште у својој богатој професорској каријери, није пропустио ниједан час. Вјероватно је, не говорећи никоме, и болестан држао наставу. На час није каснио ни секунду... ушао би и сјео за катедру, те зеленим налив пером са црном капицом уписао час и одсутне ученике. Онда би устао и прочитао вјежбу из књиге. Учили смо из неког старог доброг уџбеника Elementa Latina по Гортану, Горском и Паушу. Сјећам се да је прва латинска реченица коју смо учили била: Terra est stella (Земља је звијезда), а потом и чувена изрека: Per aspera ad astra (Кроз трње до звијезда). Послије завршетка предавања, Жика би устао и полако се упутио према крају учионице. Од три разреда нас гимназијалаца, ја сам био у одјељењу „Ц” и звали су нас „возари”, јер нас је доста живјело на селу, па смо сваки дан путовали возом на наставу у Град...
– Је ли пераспера астра?
– Овај... Па ти си запамтио! Браво! Per aspera ad astra! Ad astra!
– Сврби ме, полудјећу...
– Сад слиједи оно најважније и најинтересантније...
– Гдје сам оно стао...
– Ви сте били у „Ц” разреду... Уххх!
– Да, да, било нас је мало, тек двадесетак, па смо били смјештени у учионици коју су звали „аутобус”, по само два реда клупа. Жика би се полако између тих редова упутио према крају учионице. Корачао је лагано, а стари паркет му је шкрипао под ципелама. Ми бисмо као у трансу ишчекивали кога ће од ученика првог прозвати, да га испита. Никада није гледао у дневник и никада није прозвао ђака који је већ у томе тромјесечју одговарао... Полако би се испред зида окренуо и почео да се враћа. Када би дошао до средине учионице, рекао би презиме: „Ћурић!”. Иако су у нашем разреду била два Ћурића и једна Ћурићева, по његовој интонацији се знало на кога мисли, па би тај Ћурић (или Ћурићева) непогрешиво устао, истина, помало се снебивајући... Разред би накратко одахнуо, али са притајеним страхом и напетошћу која је неумитно расла како би се ближио крај одговора једног од поменутих Ћурића, послије чега не би било уписивања оцјене у дневник, већ би поново услиједила Жикина шетња кроз учионицу са сада гласнијом шкрипом паркета (или се то нама само чинило). Опет би изненада одапео презиме неког другог ученика, уз спасоносно отпухивање и жагор преосталих ђака... Више од два ђака никада није питао на једном часу.
– Коју си ти оцјену имао код Жике?
– Четворку! Знање латинског ми је касније много помогло на факултету.
– А мајка?
– Хм... Мајка је... она... она није вољела латински... један друг кога смо звали Гузоњин син није учио латински, па му је тата интервенисао код директора, да га Жика пусти...
– Је ли га пустио?
– Ма какви, оборио га је на поправни, па је Гузоњин син читаво љето провео код фра-Доменика, у кући поред римокатоличке цркве... А Гузоњи је Жика очитао такву лекцију коју овај никада није заборавио...
– Не могу више и готово, водите ме негдје! Аааа!
– А, нисам ти рекао за оцјене! Жика их не би уписивао на часу. Послије одговора другог ученика, Жика би одшетао према крају учионице и вратио се до катедре. За вријеме те кратке шетње нисмо чули да би паркет шкрипао под његовим ципелама као раније. Узео би дневник под руку и тада би непогрешиво – зазвонило. Оцјене би Жика уписао у зборници, а на почетку часа из српско-хрватског језика, који је слиједио иза латинског, оцјене би као саставни дио свог часа, саопштио омиљени професор Ристо...
– А историја?
– Каква историја? – глумећи наивност упитао је доктор К.
– Па, рекао си да је Жика био професор историје!?
– Да, да... то је посебна прича. Желиш ли да је чујеш? Јесам ли ти досадан? – опрезно је пипао љекар.
– Причај!
– Па, међу ђацима у школи је постојала легенда како је Жика некоме позајмио једну историјску књигу, па пошто му је враћена, почео је да кида листове из ње и убацује их у „краљицу пећи”, која се налазила у зборници, одмах до врата. Када га је збланути човјек упитао зашто то ради, Жика је мртав хладан одговорио: „Па, знам све што у њој пише! Више ми није потребна!”.
Из генерације у генерацију са дивљењем се приповиједала и згода са часа историје, када је Жика предавао лекцију о Сарајевском атентату. Док је одсјечно и гласно, налакћен на прозор, рецитовао стихове, који су наводно на зиду ћелије остали написани руком Гаврила Принципа („...наше ће сјене ходати по Бечу...”) прозор се нагло отворио и ударио Жику у главу. Он није ни за секунд прекинуо рецитацију, наставио је да декламује, док му се танак млаз крви слијевао преко сљепоочнице и губио под крагном...
– Даље... причај!
– Ипак, треба рећи да су те године које сам провео у градској гимназији представљале неко друго вријеме. Ми мушкарци смо носили тамноплаве блузе од танког синтетичког материјала, а наше другарице – хаљине, зване „кецеље”, кратких или дугих рукава, са понеким модним детаљем... Тек најодважнији, по правилу и најпроблематичнији ученици, би се на одмору усудили запалити цигарету, што се сматрало правом јереси. Кафића није било, само класичне кафане. Једном је у „Пећину” код Ала ушла група матураната са хармоником, а да нису ни видјели Жику, који је сам сједио у ћошку. Када су, како који, наручили коњак „звечево” или „далматинску лозовачу” Жика се поткупио и напустио кафану прошавши им испред носа и не констатујући их. Пошто матуранти више нису долазили у ту кафану, газда је ускоро Жики, који је навратио на чај, забранио да уђе, са ријечима:„Е, нећеш вала ни ти унутра, кад си их онако рашћеро, па више ни да привире! Квариш ми пазар!”.
Не би било фер не споменути и Жикина чувена предавања о Косовском боју. Пошто су му за тумачење те лекције била потребнa два часа, ученици сва три разреда би се скупили у кино-сали гдје би их Жика као у неком трансу држао тачно деведесет минута, а...
Доктор К. је примијетио да му је син склопио очи и да уједначено дише. Престао је да прича схвативши како је дјечак заспао. Сав растрзан и сломљен од напора, прешао је у кревет поред супруге. И она је у међувремену утонула у сан. Када се окренуо према њој, уз мјесечину разливену по соби, запазио је танак поточић који се из њеног ока, преко лица, губио у коси и јастуку...
***
Десет година послије описаног догађаја професор Жика је био почивши. Mлади професор К, историчар и латински лингвиста, ушао je у чувени „аутобус” градске гимназије. Из унутрашњег џепа на сакоу је извадио зелено наливперо са црном капицом. Није му требало да би уписао час и одсутне ученике, јер се већ било прешло на електронски дневник. Затим је полако устао иза катедре и кренуо према супротном зиду. Газио је углачаним ципелама по поду, али није чуо шкрипу новог, затегнутог и лакираног паркета. Ученици, који су сједили у клупама, иза школских компјутера, су га опуштено и радознало пратили погледима. Било је на тој дјеци свакојаке гардеробе: од прекратких сукњица, до поцијепаних фармерки, од продужених бермуда до наопако обучених панталона. Па, шминке и обојених праменова, минђуша, не само у женским ушима... Вратио се до катедре и једва пронашао неки преостали дио креде. Подигао је платно испред пројектора, испод кога се, послије дуго времена некориштења, указала табла.
– Искључите компјутере! – рекао је – Наше двогодишње дружење, уз изучавање латинског језика, започећемо без електронике, са првом лекцијом из једног старог доброг уџбеника мога оца... Elementa Latina oд Гoртана, Гoрскoг и Пауша. Слушајте: Terra est stella. Per aspera ad astra...
Дoк је изгoвараo ријечи латинскoг текста, млади прoфесoр К. је oсјетиo чудно гoлицање, у ствари некакав благи свраб пo читавoм тијелу. Није му билo непријатнo. Напрoтив!
***
Петнаест година касније, сада већ искусни професор К. је послије одржаних часова дошао кући и по обичају отворио свој лап-топ. Видио је да му је управо стигао мејл из Америке. Из асоцијације Global Teacher Prize су му јављали:
Драги професоре К,
Част нам је и задовољство обавијестити Вас да сте проглашени једним од педесет најбољих професора на свијету. О појединостима ћемо накнадно, а за сада само толико, да се припремите за пут у Дубаи, гдје ће бити одржано свечано проглашење лауреата.
Шта Ви мислите о овоме?