Андрија Милошевић је копачке, дрес и травнати терен замијенио са даскама које живот значе. Као тинејџер имао је жељу да постане фудбалер, играо је за ФК "Сутјеска" из Никшића, али са шеснаест година је постао студент прве генерације Факултета драмских умјетности у Цетињу.
Према његовим ријечима, добро је кад се десе добре, праве ствари.
"Али добро је да човјек и препозна да нешто није за њега и да се бавиш нечим што га испуњава и чини бољим и љепшим његов живот. Имао сам доста среће што ми је Бог 'дао мало памети' и вазда сам му захвалан", рекао је за ТребињеЛиве.инфо Милошевић.
Додаје да се срећа и успјех не мјере само оним што је видљиво него и у обичним животним стварима.
"Одмалена сам као сада и мој син Реља пјевао, причао, зезао се, све сам имитирао. Будући да сам доста времена проводио са бабом, ђедом и боравио на планини (и ту одрастао) онда сам са тим старијим људима и чобанима разговора и нешто се дешавало и увијек је било занимљиво. Тако сам ја био уз њих и са њима правио 'зезанцију' и они су ме обожавали", рекао је Милошевић.
То је касније и утицало на његово размишљање и поимање живота. Са шеснаест година постао је студент прве генерације Факултета драмских умјетности у Цетињу у класи професора Боре Стјепановића. За њега је све било феноменално на студијама и написао је сада један есеј о томе, а он ће се наћи и у монографији поводом 30 година ФДУ.
"То је страшна прича јер се с једне стране из тешких околности родило нешто што је у том тренутку био велики културни прасак за Црну Гору. Тај факултет је сигурно најозбиљнији фактор у црногорској умјетности. Много добрих глумаца излази који играју у филмовима, серијама, позоришним представама, тако да је овај факултет злата вриједан" објаснио је Милошевић.
Светозар Цветковић га је 2000. године позвао у Београд. Андрија каже да је највећи град у Србији био логична ствар јер посао којим се бави захтијева да се иде, да се лута и да се на свим меридијанима и просторима показује и даје свој дар људима.
"Одлазак у Београд је била уз упис на факултет једна од најбољих суштинских ствари", јасан је Милошевић.
Бањо из "Мјешовитог брака", Гаврило из "Коњи врани", Луњо Докмановић из "Будва на пјену од мора", Андрија Митровић из "Андрија и Анђелка", Милош Рончевић из "Убице мога оца"... само су неки ликови из серија или филмова у којима смо гледали Андрију Милошевића, али има доста позоришних представа у којима Андрија игра шест, седам, десет, петнаест година.
У позоришту је веома често. „Шећер је ситан осим кад је коцка“ је представа Николе Пејаковића која је премијерно изведена 2018. године и којом је отворено позориште „Театар на Брду“. Уз Андрију играју и Александра Томић / Милена Живановић, Виктор Савић, Слобода Мићаловић, затим монодрама „Идем путем па загрлим дрво“ написао је Миодраг Караџић, а представа је премијерно изведена 2019. године у Театру на Брду, петнаест година игра "Долину" у позоришту "Бошко Буха", десет година "39 степеника"...
"Лично ми је то велики знак. Ја сам се појавио у Требињу и био је велики аплауз који је трајао дуго. Просто људи воле кад имате позитиван утицај и то ширите на људе и дајете им инспирацију да могу да буду срећнији и да у својим животима буду бољи. То је за мене велико и поносан сам на то", рекао је Милошевић.
Рођен је у Никшићу. Причајући о Херцеговини имао је само ријечи хвале и поноса на тај крај.
"Препознајеш ту другачију траву, камен, то је оно нашто смо ми навикли. Кад ја то видим (траву, камен) који су јединствени у крају у којем сам одрастао мене то врати у то вријеме и кад сам се приближавао Требињу ја сам гледао кроз прозор и рекао мојим другарима 'Ви не схватате гдје је мене ово вратило'. Послије сам им објашњавао мирис траве какав је на планини, а какав у нижим предјелима", искрен је Милошевић.
Андрија је осим глумачких способности опробао се и као водитељ у ријалити шоу "Сурвајвер", био је члан жирија у талент-шоу програму Аудиција, пише пјесме за дјецу, а његова супруга Александра Томић је такође глумица.
"Код мене вам је све једноставно. Ја не компликујем ствари, не митоманишем, то је тај тренутак и то је то", завршио је Милошевић.
Публика је до посљедњег мјеста испунила позоришну салу у Требињу и на крају монодраме „Идем путем па загрлим дрво“ дуготрајним аплаузом и овацијама захвалила се Андрији на прелијепој вечери у којој се током 70 минута смијала и током представе аплаузом награђивала глумца.
Монодрама је организована у оквиру првог Међународног фестивала медија, који се организује пид покровитељством Града Требиња.
Шта Ви мислите о овоме?