Бака Олга Ћук из требињског села Величани, творац чувене "бабине ракије", већ пола године није међу живима, али се на штанду испред њене куће још продаје овај чувени еликсир, заједно са свим делицијама овога краја које је нудила ова весела старица.
Рецепт за ракију коју је сама справљала од херцеговачког љековитог биља и продавала годинама на штанду испред своје куће, на магистралном путу Требиње - Љубиње, бака је оставила својој снахи Светлани, која данас справља сладуњаву жестицу идентичну оној старој, а синови Манојло и Неђо настављају бригу о имању, са којег, поред винове лозе и смокава, убиру све оне плодове који су дозријевали и за бакиног живота.
"Ми одавно водимо рачуна о имању, винограду, смоквама, домаћем поврћу и житу, а снаха Светлана је преузела онај дио који се тиче бабиних специјалитета, односно "бабине ракије", сувих смокава и осталог сушеног воћа. Због тога је на штанду све исто као прије, тако да многи који не знају да је моја мајка преминула питају: 'А гдје је бака'", прича њен син Неђо.
Неријетко се дешава да туристи из свих крајева свијета долазе и са поклонима за баку, чак и из Албаније. Недавно су, додаје, на штанду биле двије докторице из Бањалуке које су годинама свраћале на штанд баке Олге и по старим обичајима јој понијеле кафу и шећер. Бакини гости су то често радили, како би заједно с њом попили кафу и попричали.
"Недавно су те двије госпође свратиле са пуном кесом и готово заплакале кад смо им казали да је мајка умрла. Онда смо, да се не квари дугогодишњи ритуал, начели ону кафу што су донијеле, скувала је моја супруга Светлана и изнијела свима да попију заједно са 'бабином ракијом', а оне се нашалише: 'Ракија је једнако добра, а кафа готово идентична'", прича као анегдоту син Манојло.
Снаха Светлана додаје да она можда нема занимљиве и садржајне приче као њена свекрва, али се труди да, како каже, осим прављења "бабине ракије" продужи и традицију бабиног гостопримства, само се сада приче преносе као сјећања на ову јединствену старицу од које нико никада није чуо да се пожалила, а проживјела је и прогон у логор Јасеновац, и ратна страдања, и страхоте посљедњег рата, па на крају и смрт супруга који је преминуо десетак година прије ње.
Њена чувена реченица да је здрава све док пије ову ракију и ради у кући и пољу препричава се и данас, а само неколико дана прије смрти, у осамдесет шестој години, крунила је кукуруз.
Њени потомци кажу да су бака Олга и њен штанд остали препознатљиви у цијелом региону, па је штанд у селу Величани, на магистралном путу Требиње - Љубиње, годинама оријентир и обавезно зауставно мјесто за све који пролазе овом дионицом.
Шта Ви мислите о овоме?