Како је погинуо Споменко Гостић: Журио кући да војницима испече хљеб (ВИДЕО)

Споменко Гостић рођен је у Маглају 15. августа 1978. године. Није имао прилику да ужива у безбрижном дјетињству.

Отац Стојан и мајка Миленка се разводе када је Споменко имао девет година. Он са мајком одлази у село Горњи Улишњак на Озрену, гдје ће живјети са баком Видом Митровић. Имао је полубрата Драгана, који је био Миленкин син из првог брака.

У селу гдје је живио није било школе. Споменко је сваки дан са друговима пјешачио осам километара до основне школе у Маглају. Они који су га познавали кажу да је био вриједан, увијек спреман да помогне. Почетком 1992. године Споменку умире мајка. На јесен, са почетком ратних сукоба, у гранатирању села гдје је живио, гине Споменкова бака Вида.

Полубрат Драган одлази у отаџбински рат. Истим стопама креће и Споменко којег одбијају да приме у војску јер је имао само 14 година. Његови другови са 16 година су примљени. Споменко је тако остао без другова за игру.

Али, како је рат одмицао појавио се проблем снабдијевања јединица на излованим и тешко приступачним дијеловима фронта. Споменко Гостић је управо то искористио и направио запрегу. На селу је заволио коње и са другом, Славишом Петровићем достављао је храну и муницију до фронта. По потреби, превозио је назад рањене.

То што није учествовао у борбама на првој линији не значи да је Споменко био заштићен. Рањен је док је превозио храну за војску. Велике кише су направиле баре дуж колског пута и он и његов саборац Славиша Петровић скренули су са уобичајене путање. Један точак запрежних кола је активирао противпјешадијску мину. Гелери су лакше ранили Славишу док је је Споменка окзнуо дио мине.

Он је послије тога распоређен у команду. Да буде курир. Тада је већ постао познат. Након рањавања га је фотографисао Томислав Петернек. То је први траг малог хероја. Убрзо на Озрен стиже и екипа Телевизије Нови Сад, а новинар Петко Копривица у октобру 1992. године прави разговор са Споменком. Након тога из цијелог свијета стижу позиви да Споменко настави школовање и живот у миру, далеко од рата. Споменко је све позиве одбио. Његово мјесто било је уз његове ратне другове.

20. марта 1993. године, журећи кући да из пећи извади хљеб који је пекао да нахрани своје пријатеље војнике, гине на Озрену од гранате испаљене са муслиманске стране заједно са још пет српских војника.

У рату је изгубио све: породицу, дом, дјетињство и, на крају, живот.

Саборци га памте као невјероватно храброг и вриједног дјечака, а остаће забиљежено да је одбио понуду једне српске породице из Француске да га усвоји и одведе да живи са њима.

Споменко је, захваљујући се, том приликом рекао: “Нећу да будем дезертер и да остављам свој народ кад је најгоре. Бићу овдје до краја, док не дочекамо мир и слободу, а онда… видјећемо.”

Споменко је посмртно одликован Медаљом заслуга за народ.

Претрагом на Гооглеу уз име Споменка Гостића појављује се податак да је он босанскохерцеговачки војник. Истина је да је он рођен, живио и живот завршио у Босни и Херцеговини али та одредница је некако накарадна. Јер, Споменко је био војник Војске Републике Српске. И то не било какав војник. Он је био најмлађи војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске, преноси Курир.

Према појединим наводима у медијима, Споменко је имао оца, али то није ни знао. Он га се одрекао када је имао четири године, а данас прима пензију на име погинулог сина, преноси Телеграф.

Овако је Споменко говорио у једном интервјуу

“Имамо многе случајеве гдје је било тешко, али се све опет некако издржи. Имао сам случајеве да се нагазио на мину, наишао сам и одбила је први точак. Ово ми је друга рана, мене је бацила детонација и ту ме је гелер окрзнуо, али опет се све савлада.

Тукли су ме мjецима, али и то сам издржао. Кажем да ми је овдје добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, спавам... Немам оца, немам мајке, остао сам само са бабом, али је она погинула баш код ове куће ту”, рекао је он својевремено у једном интервјуу.

“Мој задатак је да извозим рањенике, превозим муницију и храну, а сад пошто имамо мањак курира морао сам да пређем да будем курир, па је један старији преузео кочије. Али те кочије ће ми се једног дана вратити“, рекао је овај дјечак.

По начину на који је причао видјело се да се труди да буде храбар, колико је то могуће када бјесне ратни сукоби.

“Не плашим се. Некад имам мало страх, али савлада се и то. Увијек имам оружје. Нон стоп нападају, али неће дуго”, рекао је он.

За људе који нису отишли на ратиште већ вријеме проводе по кафићима, Споменко је рекао да су све то кукавице.

“То су издајице свог народа. Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља”, причао је он.

Послије рата је желио да наставио да ради са својим кочијама и да помаже другим људима.