Камени киоск буди бројне успомене (Фото)

Камени киоск на углу пијаце, преко пута Платана, срушен је 2001. године. Тада је бијелим каменом поплочана улица Јована Дучића. На њој je подигнута фонтана. Тај споменик, у аманет Требињу оставио је рано преминули каменорезац Гојко Шишковић.

Киоск саграђен почетком педесетих година, звали смо камени, иако је саграђен од бетона. Никада се није сазнало ко је одлучио да се баш ту киоск сагради. Зашто су га назвали камени? Ко је донио одлуку да се сруши? Додуше, он за град није имао неку историјску вриједност. За нас, који смо уз њега расли, био је и те како омиљен и важан.

Пише: Љубиша Анђелић/Ципеле од картона

И сада, послије толико година, памтим шта се све дешавало у киоску, посебно око њега. Поред киоска смо се сваки дан састајали. Нешто куповали. Понављали градиво пред часове у школи. Сретали дјевојке и заљубљивали се. Уз њега су се многи пропушили. Склањали се од кише и снијега. Штитили од сјеверца са Леотара. Крили се од милиционера послије бучног пјевања и галаме у ноћним сатима на корзоу. Посматрали шта се дешава на пијаци. Слушали музику из баште ресторана „Под платанима“…

Све се то дешавало уз инвалиде Милована Борковића и Рада Кисјелицу. Они су први радили у тек отвореном објекту. Године провели у њему. Касније су у киоск дошли Душко Ђуровић, Меша и његова кћерка Раба Билаловић. Радио је ту и Рабин муж, Суданац Кхатаб Исмаил, црн као гар, звани Бели. Годинама, мијењали су се и други продавачи.

У киоску су се могле купити тада популарне цигарете: Вардар у жутој, Морава у црвеној, Дрина у бијелој кутији. Тада све без филтера. Ту су се једно вријеме продавале и цигарете од нашег дувана из Требињске шуме, званог Шумљак. Биле су у луксузном паковању у кутијама од по стотину комада. На свакој кутији био је златном бојом отиснут грб Југославије. Тај дуван, узгајан на козјим брабоњцима, слали су у Београд. Пушили су га тада највиши руководиоци земље!

Пушачи са мало пара (они млади) могли су код Милована и Рада куповати и цигарете на комад. Обратили би се продавачу ријечима:
„Дај ми неколико жвакаћих гума!“ Тада су се у граду појавиле гумице за жвакање у облику цигарета. Тако су наручивали цигарете они који нису жељели да неко поред њих чује да пуше. Неупућени око киоска помислили би колико млади воле „жваке“.

Када смо почели да се забављамо, у киоску би куповали и прве презервативе (кондоме). Када бисмо их тражили из киоска би се чуло: „Ево, почели су да воде љубав. Добро је, мање ће нам у ноћним сатима стварати гужву пред шалтером!“ Некада би се чуле и оне ријечи продавача: „Шта вам је? Што се толико курвате? Боље купите лоз (државна лутрија), можда вас послужи срећа па нешто и добијете. Овако се само трошите!“

Понекад би плавокосу Рабу у киоску замијенио њен муж Суданац. У почетку је слабо говорио наш језик. Тада би му намјерно тражили неку дрангулију „тежег“ назива. Из киоска би се чуло: „Нема у киоск тај што ти хоћеш! Морава није дошо!“ Кхатаб је са Рабом имао двоје дјеце – дјечака и дјевојчицу. То су била прва тамнопута новороденчад у нашем породилишту. Дјеца су на улици изазивала радозналост пролазника.

И новине смо куповали у киоску. Милован и Раде би упитали: „Види, богати, има ли шта ново о инвалидима у Слободи?“
Често бих им наглас прочитао неки чланак. О инвалидима се понешто писало. Највише о онима на власти. Чешће и о радним акцијама.

Мој колега Драго Ј. код киоска је запросио дјевојку Снежану С., са којом се годинама забављао. Када смо га упитали што је баш ту запроси, добили смо одговор: „Све године, овдје смо се састајали!“ Ту, испред киоска, Драго је Снежану упитао хоће ли се удати за њега. Сва сретна, брзо је изговорила да хоће. Бацила се будућем мужу у загрљај. Ми смо били као свједоци и кумови, иако још није било вјенчања.

Почетком осамдесетих година на чело предузећа Дуван, у чијем је саставу био киоск, дошао је Владо Миљковић из Засада. Био је страствени навијач Леотара. Годинама и у управи тог друголигаша. Код Влада су се у киоску смјењивали млађи продавачи. Ми, већ у годинама, у њему смо мање куповали. По граду су ницали метални киосци као „печурке послије кише“. Иако смо и у њима почели да купујемо новине и друге дрангулије, нисмо заборавили наш киоск на пијаци.

Када је камени киоск рушен, неки који су то посматрали, пустили су и по коју сузу. Било је и оних који су гласно негодовали. Неки су хтјели спријечити рушење. Свима њима се чинило као да губе неки дио тијела. Требињци који живе расути по свијету, када дођу, знају поставити питање: „Богати, ко и зашто поруши камени киоск на пијаци? Коме је сметао?“

У недоумици, све протекле године, ни ја не знам шта да одговорим. Да би те који киоск искрено жале донекле утјешио, кажем: „Видите, како је ова улица лијепа. Поплочана каменом. Зар не изгледа као Страдун? Ено и фонтане. Пред њом се гости са стране сликају за успомену из нашег града!“ Послије тих ријечи, чини ми се, биће им лакше да преболе киоск. Варам се. Моје ријечи много не дјелују на онога који ме је питао, јер каже: „Видимо, све је лијепо што је урађено на главној улици. И наш је киоск био лијеп!“
И ја се слажем. Посебно када на мјесту киоска видим онај бијели цвијећњак и у њему засађену палму. Учини ми се да та биљка, испод горостасних платана, као из неког ината никако да порасте. Као да и она тугује за киоском!

Наравно, то ми се само чини. То моје емоције реагују када помислим на све оне дане и године које смо (тада млади) провели поред каменог киоска. Које до краја живота сигурно нећемо заборавити.