Марија Јововић за ТребињеЛиве: Мој отац Благоје је херој који је пуцао у Павелића

Злочинцима је свеједно кога убијају – било да су то старци, жене или дјеца. Њихов задатак је кроз историју био исти – да се ријеше оних који им сметају у извршењу „циља“ – затирања једног народа. Такву судбину дожио је и српски народ током Другог свјетског рата, када је над њим почињен геноцид у Независној Држави Хрватској /НДХ/. Уз сва монструозна дјела, довољно је рећи да су припадници усташког покрета примијењивали посебне врсте злочина, које су спроводили у логорима за дјецу.

Иако је Божији суд посљедња ријеч за нечија (не)дјела, човјек се понекад нађе у тешком искушењу и на себе преузме овоземаљски суд, спреман да му зарад такве одлуке и дјела буде суђено пред Свевишњим.

Таква судбина повезује двојицу људи – Благоја Јововића из племена Бјелопавлића из Црне Горе и Крста Ђерића из Трусине из Херцеговине. Први је, 1957. године, извршио атентат на усташког поглавника Анта Павелића, док је други, на самом почетку Другог свјетског рата, 1941. године, учествовао у засједи на доглавника усташког покрета Мија Бабића.

И један и други били су припадници Југословенске војске у отаџбини /ЈВуО/, али, за разлику од Јововића који је успио да спаси живу главу послије рата, Крсто Ђерић је страдао од комунистичке руке 1942. године.

Послије више деценија, дошло је вријеме да се у породичној кући Ђерића у Трусини изнад Берковића упознају потомци српских хероја – Крста Ђерића и Благоја Јововића. О том догађају за ТребињеЛиве.инфо ексклузивно прича Марија Јововић, кћерка Благоја Јововића.

„Написала сам први дио књиге о оцу Благоју. Жељела сам да лично упознам породицу Крста Ђерића, који је почетком јула 1941. године имао исту улогу као мој отац 1957. године. За разлику од Благоја, он је другог човјека тадашње НДХ дочекао на Трусини, гдје се спремао да настави са покољeм српског народа. На сву срећу, Крсто је био међу онима који су зауставили Мија Бабића у свом новом злочиначком науму“, прича Јововићева.

Она каже да је осјећала потребу да посјети мјесто гдје су Крсто и његови саборци дочекали усташког доглавника, али и да се поклони Ђерићевим сјенима и упозна његове потомке, како би им се и на тај начин захвалила за све што је он учинио за српски народ.

„Желим да пишем о ономе што се догађало у Херцеговини током Другог свјетском рата, о свим монструозностима и злочинима које су учиниле усташке руке. Чин Крста Ђерића је за дивљење, историјске уџбенике и вјечну захвалност, јер да није било њега и његових сабораца – питање је колико би још Херцеговаца завршило у јамама, које, гдје год да кренете кроз ову необичну  земљу, срећете уз сваки пут“, додала је Јововићева.

Ђерићи су Марији широм отворили врата своје породичне куће, али и испричали причу о свом претку Крсту, која се преноси са кољена на кољено.

„Та топлина њиховог дома и свих Крстових потомака у мени је пробудила посебне емоције, осјећајући да и они, као и ја, треба да буду поносни што су потомци хероја, који је у тешко вријеме, не жалећи свој живот, био спреман да учини што је до њега и тако спријечи даље злочине усташа у овом дијелу Херцеговине“, додала је Јововићева.

Ово је, према њеним ријечима, био један од пресудних догађаја, јер је смрт Мија Бабића била велики ударац за злочиначку НДХ, гдје је била проглашена осмодневна жалост због смрти једног од главних извршилаца монструозних убистава над Србима широм Херцеговине.

Свој боравак у Херцеговини, Марија је искористила и да посјети Равногорски парк у Билећи и касарну у којој се њен отац Благоје, својевремено, учио војној вјештини, али и да обиђе стратишта српског народа – Корићку јаму те јаме Ржани До и Пандурица код Љубиња, Величане и Котезе.

„Посјета Билећи је била веома емотивна. За ово мјесто ме вежу бројне очеве приче, јер је ту похађао Војну подофицирску школу и увијек је имао само ријечи хвале о Билећи и Херцеговцима. Када сам угледала касарну, подсјетила сaм се његових прича из предратног периода. То је у мени пробудило једну посебну емоцију, али и жал који се не може описати ријечима“, навела је Јововићева.

О херцеговачким јамама слушала је и читала много, али је ипак жељела да лично посјети мјеста великог српског страдања.

„О Корићкој јами сам доста прочитала од угледних људи, који су писали на тему српског страдања у Херцеговини. Знам да су ту убили 134 човјека. Везали су их, а затим маљем ударали у предјелу главе и бацали у јаму дубоку око 35 метара. Само 48 Сворцана је ту окончало свој овоземљски живот. Страшно је шта су усташе радиле мом народу, а истини је требало дуго времена да угледа свјетлост дана. Зато треба да пишемо о тим злочинима, док још има живих свједока усташких злодјела“, прича нам Јововићева.

Обилазак спомен-костурнице у Величанима, Котеза те јама Ржани До и Пандурица оставили су трајни печат у Маријином памћењу.

„О томе сваки нормалан човјек размишља. Ко су били ти (не)људи који су то чинили мом народу. Најтеже је што велики број злочинаца није одговарао пред овдашњим органима, већ су наставили да живе као да се ништа није догодило. Али, само они знају какав је био њихов живот након што су ово урадили. Ни њиховим данашњим потомцима није лако, нити ће им икада бити, јер знају, ако ништа у дубини душе, да су њихови најближи починили страшне гријехове за које не помаже ни кајање. Ово што сам видјела и приче које сам чула – било је много тешко за моју душу“, навела је Јововићева.

МРКОЊИЋИ-ЗАВАЛА-ТВРДОШ

У посјети Марије Јововић источној Херцеговини има много симболике. Њен отац је истину о атентату на Анта Павелића испричао блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Амфилохију у Манастиру Острог, гдје почивају мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког. Имала је жељу да посјети важна мјеста из овоземаљског живота великог српског и православног светитеља.

„Свети Василије је помогао мом оцу да отвори душу, послије више од 40 година. Испричао је митрополиту Амфилохију шта је урадио у Аргентини 1957. године. Била је то његова прва и посљедња посјета родном крају, након 1944. године. Могао је то да каже и на неком другом мјесту, али је одлучио да то буде у његовој Црној Гору, код моштију Светог Василија. Сада је Свети Василије пратио мене у овој посјети Херцеговини. Обишла сам његове родне Мркоњиће, манастире Завалу и Тврдош гдје се замонашио и служио као митрополит и надам се да ћу се ускоро поново вратити у моју Херцеговину“, навела је Јововићева.

ПЕТКОВДАН У ТРЕБИЊУ

Не крије да јој је боравак у Херцеговини био један од најљепших тренутака у животу.

„Била сам три дана и заиста ми је било лијепо. Породица Јововић  обиљежава Свету Петку као своју крсну славу. Како сам се на тај велики празник затекла у Требињу, пријатељи су организовали да у овом прелијепом граду обиљежим породичну славу. Све је то било емотивно за мене – сам дочек младића и дјевојке у народним ношњама, гостољубивост домаћина, славски колач, разговор са Херцеговцима. Тога ћу се сјећати док сам жива“, казала је Јововићева.

О ОЦУ БЛАГОЈУ

Као што је познато, Благоје Јововић је био Србин из Црне Горе, рођен у селу  Косић, 1922. године, од оца Јова и мајке Радуше. Основну школу је завршио у Даниловграду, а војну школу је учио у Билећи. Априлски рат га је затекао на југословенско-грчкој граници. У почетку рата је био припадник партизанског покрета, али, након што је одбио да са својим одредом крене на Баја Станишића под Острогом, напустио је партизански покрет, не желећи да учествује у братоубилачкој борби. Придружио се Станишићу, а током 1944. године био је члан делегације Југословенске војске у отаџбини која је преговарала са Енглезима у Италији, који су их том приликом обавијестили да су савезници промијенили политику и да сада подржавају партизански покрет и Јосипа Броза Тита. Остао је у Италији, гдје је упознао и сина некадашњег британског премијера Винстона Черчила, али и донио одлуку да пронађе усташког поглавника.

Потрага са Антом Павелићем трајала је десет година, да би 10. априла 1957. године, извршио атентат у аргентинском градићу Ломас дел Паломар, у улици Санчез, надомак Буенос Ајреса. Од посљедица рањавања, Павелић је преминуо у Франковој Шпанији, 1959. године.

„Отац је волио да прича, учио нас је како да будемо одговорни и паметни људи, да учимо, будемо културни. Благоје је волио да упознаје разне крајеве тако да је заједно са породицом пуно путовао. Био је херој, борац против фашизма, личност важна за српску и свјетску историју. Имао је много пријатеља. Био је храбар, никад није мислио на себе, свјестан да се можда неће вратити те ноћи када је пуцао на Павелића, али се није бојао“, каже Марија Јововић.

Прича нам да је њен отац био каменорезац, молер, конобар, морнар, угоститељ, бавио се некретнинама, а имао је и хотел у Мар дел Плати. Својој породици је увијек причао о родном крају, о племену Бјелопавлића, оцу и мајци.  

„Благоје је знао своје патриотске дужности, а нас је на сваком кораку учио о патриотизму. Разлози да убије Павелића били су искључиво патриотски и посвећени стотинама хиљада убијених у концентрационим логорима у НДХ”, прича нам Јововићева.

Ово су само неки од детаља из узбудљиве биографије њеног оца, које Марија наводи у својој књизи.  

"Наша породица, моја мајка, брат и сестре су разумјели Благоја, његову борбу и живот. Мој отац је херој и ту нема више шта да се прича. Он нас је научио, још док смо били дјеца, ко су биле усташе, показивао нам је документе, фотографије измасакриране српске дјеце. Док сам била мала то је ушло у моје срце, та страшна истина из Јасеновца”, навела је она.

Слушајући приче, била је тужна и није вјеровала да тако монструозне злочине могу да ураде људи.

„Отац ми је у 17. години кроз причу најавио да је учинио једно храбро дјело за које ће се сазнати једног дана. Била сам млада и пуно сам размишљала о томе, али нисам хтјела да испитујем оца. Мали број људи је знао ко је извршио атентат на Павелића. Први покушај је био 9. априла, али су уз Павелића били супруга и кћерка и Благоје је одустао. Наредне вечери, на годишњицу од оснивања НДХ, Благоје је извршио атентат на Павелића и испалио два метка. Од посљедица рањавања је, двије године касније, умро у Шпанији”, истакла је Јововићева.

У Југославији је боравила 1991, али и са оцем 1999. године.

„Дошао је на четрдесетодневни помен брату. Много смо причали о одласку у Црну Гору. Годину дана раније је умрла његова сестра, а кад му је умро брат – одлучили смо да одемо преко Италије и бродом Бари-Бар стигли смо у Црну Гору. Два дана након доласка отишли смо под Острог. Разгледали смо манастир и након тога више од сат времена чекали Благоја, који се задржао у малој капели. Ту је причао са митрополитом Амфилохијем и кад је изашао рекао је да му је митрополит нагласио да треба да исприча тајну коју у себи носи 41 годину, јер народ треба да буде обавијештен о томе. Кад је почео да прича о томе – сви су ћутали", присјећа се Јововићева догађаја из Манастира Острог.

Након што је први пут испричао што је урадио 1957. године, Марија је код оца примијетила велико олакшање.

„Више од 40 година је много времена да се држи у себи, да нико не посумња по понашању, причи, јер је Аргентина била легло усташа. Благоје је увијек био њежан, добар отац и кад сам чула шта је урадио било је емотивно”, навела је Јововићева.

Одлучила је да напише књигу „Благоје Јововић – српски херој у вучјој јазбини“.

„Три године сам радила на књизи. Из штампе је изашао први дио. Много сам читала, сакупљала све што се писало и знало о оцу, обрађивала сваки детаљ његовог живота и имала сам жељу да пишем о његовом поријеклу, карактеру, борби, породици, а исто тако како су усташе без икаквих проблема живјеле и радиле у Аргентини. Узимала сам грађу из аргентинске архиве, Националне библиотеке у Буенос Ајресу, Ломас дел Паломару, тражила сам и читала новине из тог периода. Сваки документ који сам пронашла је у овој књизи, а неки ће се наћи и у другом дијелу књиге. Мој отац је писао пјесме и приче, а у овој књизи је и једна његова пјесма. У другом дијелу књиге ће бити ријечи о атентату, не само о ономе што је Благоје испричао Тихомиру Бурзановићу у интервјуу 1999. године (књига 'Два метка за Павелића'), али и пуно информација о Анти Павелићу. Пронашла сам доста докумената о спрези суда и полиције са усташком емиграцијом и одласку Павелића у Шпанију, гдје је и умро од посљедица рањавања”, навела је Марија Јововић.

КЊИЖЕВНИК

Марија де лос Ангелес Јововић живи и ради у Аргентини. Професор је визуелне умјетности. Запажене су њене књиге поезије „Благословена земља“, „Држим се папира“,  „Хроника савременог друштва“, романи „Владимир Арсеновић, необичан човек“ и „Зид, кожа и жалост“, мемоари „Пут до сусрета“…

Заступљена је у више од десет антологија поезије, прозе и кратке приче. Награђена је на конкурсима за приповијетку „Иза Иванових сенки“ и кратку причу „Францускиња“, а њена литература о школству је дио обавезног градива за ученике и наставнике у школама у Аргентини.