Психијатар др Санда Рашковић Ивић подијелила је једну надасве занимљиву причу, њено лично искуство о блаженопочившем владици Атанасију, још из времена када је био на челу Епархије банатске.
Рашковићева је тада била млади одјељенски љекар у Клиници за психијатријске болести "Лаза Лазаревић" у Београду, када је имала прилику да упозна владику бесмртног имена.
„Било је то давне 1991. године, када сам радила у болници "Лаза Лазаревић" као млада одјељенска љекарка. Имала сам једног пацијента који је био по националности Ром, био је монах. Боловао је од тешког облика параноидне психозе, није хтио ништа да једе, ништа да пије – мислио је да га трују. Ми смо му давали инфузије, он их је чупао. Давали смо му сонду и сонду је чупао – није хтио ништа“, почела је причу Рашковић-Ивић.
Два дана послије пријема монаха казао ми је портир, да је доле на портирници владика вршачко-банатски.
„Ја слетим доле. Он каже: Дошао сам да видим тог пацијента и носи у руци кесу поморанџи. Наравно, попела сам се са њим на трећи спрат, где је тај болесник лежао. Владика је дошао код њега у собу, помиловао га је по глави, узео га је за руку. Дала сам им своју канцеларију. И, он је том оцу Сави почео да љушти поморанџе и да сваку кришку дијели на пола – па пола поједе он, пола да том оцу Сави, све га тако милујући по глави и објашњавајући му да га Бог чува“, присјетила се Рашковић Ивић.
И то није трајало само један дан, већ три недјеље. Владика је долазио сваки дан, негдје пред крај радног времена – око два часа поподне – хранио је тог убогог, болесног монаха.
„Нас је све научио шта је то љубав, шта је то посвећеност. И на крају, није било више никакве потребе да стављамо ни сонду, ни инфузију – били су довољни само лијекови, и монах Сава је пројео“, навела је Рашковић Ивић.
Толико очинске љубави која је била у владици Атанасију видјела је, каже, још једном - када је носио, заврнувши своју мантију, кости пребиловачких жртава, кости дјеце, рекавши: „ево, ја нисам имао дјеце и носићу овај сандук са костима дјеце да их сунце огрије“.
„Он је то рекао са толико љубави. И тог Саву је третирао са великом љубављу, пажњом и поштовањем. Сви смо од њега научили, и био је прави Божији благослов познавати га, сусрести се с њим и бити у његовој близини…“, закључила је Санда Рашковић Ивић.
Шта Ви мислите о овоме?