За Владимира Вању Грбића је Херцеговина веза која је што је старији све већа и јача, али и спознаја самог себе, свог поријекла и коријена.
"Кроз карактер Херцеговине и њених људи, менталитет и говор, почињем све више и више да схватам своје реакције, своје осјећаје, говор, врло често и гордост, инат и многе друге ствари. Али не кад дођем, него кад се вратим овдје, прво језик који се прича у Требињу је језик који сам навикао да причам и током одрастања у Клеку. Мој отац и старији стриц су рођени у Придворцима као и баба и дјед. Кад одем тамо осјећам се као да сам срођен са оним каменом. А кад се вратим овдје као да сам се вратио у Клек. Без обзира на то што сам одрастао у Клеку, прилично се промијенио и то је мјесто које ја више не познајем. Много више познајем ово овдје него оно тамо", почео је разговор за ТребињеЛиве.инфо Грбић.
Грбић каже да се често говори да су становници Клека аутентични Требињци из онога времена када су се одселили из ових крајева након Другог свјетског рата.
"И њихов говор је врло често исти као чисти изворни требињски. Језик је жива ствар и доживљава промјену, али менталитет тих људи је нешто чему сам захвалан што сам у животу постигао. Често се дотакнем тога кад у одбојкашким круговима причамо шта је могуће, а шта немогуће, кажем да сам имао срећу да одрастем уз људе који су из једног малог мјеста. Жене су 1964. године освојиле Куп у одбојци, а мушкарци 1972. Првенство Југославије. То су били само момци и дјевојке из Клека, никога није било са стране. То поприлично објашњава менталитет и ријешеност тих људи да се боре и доказују прво себи, а онда и другима. Ја сам одрастао са људима који су били и људске и спортске величине не само на терену, већ и у приватном животу" каже Грбић.
Клек је изњедрио велика спортска имена: браћу Владимира и Николу Грбић, Дејана Бодирогу, сестре Наталију и Софију Којовић, Бранка Берака, Мира Ћука, сестру и брата Весну и Ненада Комненића, Владимира Влатковића, Љубишу Берака... Овако велики број репрезентативаца из једног мјеста старији Грбић објашњава да олимпијских шампиона родом из Београда нема или јако мало и то у неким периферним спортовима.
"Комоција уљењује гене. Онај народ који живи у овом камену, на овом сунцу и у овим условима мора да се бори за живот сваког дана. Та свакодневна борба креира праве људе и спортисте. То по мени објашњава менталитет и оно што је. Мјесто одакле сам вјечито је било доказивање, јер сваки нови дан је носио ново доказивање без обзира на то шта си урадио претходног дана. Сјећам се кад смо освојили Олимпијске игре у Сиднеју 2000. године, мој брат Драган је тада имао 14 година. Ујутро кад сам изашао на терасу он држи лопту, гледа ме и показује на шипку гдје смо тресли тепихе, а преко које смо Никола и ја имали највеће окршаје и каже: 'Мајсторе, пусти то своје Олимпијско злато и дођи на шипку'. То умногоме објашњава наш менталитет и нема одустајања - то је записано у нашем генетском коду", објаснио је Грбић.
До 15 године је играо фудбал и тада му је отац рекао да може да игра шта хоће, али да ће играти одбојку. Тада је то доживљавао као императив, али његов отац Милош видио је у њему да ће бити врхунски одбојкаш. И Никола је био велики таленат исто у фудбалу, али је и њега отац стопроцентно преусмјерио на одбојку.
"Отац је играо универзалца, врхунски је примао сервис и бранио се јако добро, а напријед је блокирао на мрежи и играо као средњег блокера, те имао врхунски блок. У одбојци данас кад причамо о улогама једна је дизач, а друга је примач сервиса, а све друго су ударачи. То су људи који морају да посједују врхунски одбојкашки сензибилитет да би могли да имају те улоге и то су комплетни играчи", прича Грбић.
Од 1991. до 2006. је играо за репрезентацију Југославије и Србије и Црне Горе. Освајач је олимпијског злата у Сиднеју и бронзе у Атланти, сребра на Свјетском првенству, европског злата, сребра и двије бронзе. Најбољи је одбојкаш у Европи 2000. године, а 1996. и 2000. године је проглашен за најбољег мушког спортисту. Носилац је заставе на отварању Олимпијских игара у Сиднеју, први је Србин који је ушао у одбојкашку "Кућу славних" у Холиуку у Масачусетсу 2011, а његов брат Никола је поста члан 2016. године. То су једина браћа примљена у "Кућу славних"...
"Одбојка је колективни спорт и признања не доживљавам као признање мени, већ мојој екипи. Мени је право признање кад дјеца са којима радим то схвате, доживе и примјене, а видим да расту, да су срећна и задовољна што су имали храбрости да прихвате нешто, усвоје и да раде. Мислим да нема већег задовољства било ког човјека да види да његово насљеђе и филозофија живи у другима. Мени је то највеће признање", објашњава Грбић.
Већ десетак година, Грбић се бави мотивационим говорима и као што је на паркету давао све од себе тако и у својим говорима жели да дјеци и омладини, кроз личне примјере, укаже на оно што је њему помогло да превазиђе сопствене страхове.
"То нам је најбоља инвестиција и залог у будућност. Ја сам зато и одлучио да радим са дјецом јер каква ће нам дјеца бити сутра зависи од нас како их ми будемо спремили за оно што ће бити будуће друштво, какво ће друштво они створити, на основу којих принципа, начела и ког учења. Нама је дата света дужност да учени од оних прије нас пренесемо на оне послије нас. До нас је да будемо добри учитељи, не да дјеци допуштамо све већ да их припремимо и научимо на живот који их неће мазити. Имао сам прилику да научим од правих људи, који нису били олимпијски и свјетски шампиони, али су за мене били људске величине. И 2011. године када сам ушао у одбојкашку 'Кућу славних' рекао сам тада: 'Све што сам радио до сада водило ме до овог тренутка да схватим да је преда мном озбиљан задатак да насљеђа оних прије мене пренесем послије мене. То се зове мисија и то није посао. То је љубав према ономе што радиш и према онима који су теби дали све оно што си постао, оно што јеси'. Према мени то је дуг који треба човјек да плати свим својим бићем па и душом", казао је Грбић.
Према његовим ријечима, дати све од себе сваког дана у сваком покушају - то је филозофија правих олимпијских шампиона, а успјех се не може купити и он не долази преко ноћи, већ се гради и креће од нас и ништа се не поклања, јер се све мора заслужити.
"Рад мора бити 100 одсто, а таленат је способност да неко брже и боље рјешава задатке него неко други што не значи да их тај други неће урадити, само ће му требати више времена. У посљедње вријеме сам чуо лијепу ствар: 'Обични људи раде свакодневне ствари. Таленти раде ствари које не могу да раде обични људи, а генијалци раде ствари које други људи и не виде'. Све што је стечено преко ноћи носи десет година робије, а уз то иду некултура и непостојаност и на томе се не гради друштво. Потичемо од народа који је веома стар и поносан, имамо фантастичне принципе и богати смо као људи. Често заборављамо ко смо и одакле смо. Стално желимо неке нове европске вриједности које нису у складу са нашим менталитетом. Оне су у потпуној супротности са нашом перцепцијом свакодневног живота. Треба да се окренемо себи, сопственим капацитетима и извући из онога што су наши преци радили и стварали као поруку да поштујемо и градимо друштво поштујући њих," јасан је Грбић.
Владимир је могао да живи и ради било гдје у Европи или у свијету (играо у Италији, Русији, Грчкој, Турској, Бразилу, Јапану), али је изабрао Србију да међу својим народом, дјеци промовише спорт, одбојку, спортски начин живота, да их едукује у здравом начину размишљања...
"Мини камп у Требињу је продукт моје жеље и осјећања да се дозива ген са једне стране, а са друге моја пасија и мисија да радим са дјецом. Жеља ми је да од оних од којих сам учио, а из Клека су, поријеклом из Требиња, вратим оно што сам крао од њих онима што ће доћи послије нас. Наш је задатак дат од Бога да дамо најбоље, да их подржимо, а не да размишљамо о томе како ћемо ми и шта ћемо ми. Требиње има посебну енергију и људи који дођу овдје, осјећају потребу да се врате или нешто да имају", поручио је Грбић.
На крају разговора Грбић је рекао да је у писму млађем себи рекао неколико ствари које би желио да подијели са дјецом, јер постоје ствари због којих вриједи живјети и умријети - то су љубав и вјера.
"Новац дође и прође, а оно што стварно вриједи не може се купити. Кад живите живот по сопственим начелима и принципима, кад живите онако у шта вјерујете, да сте спремни да за то погинете, онда живите живот који је вриједан живљења, слободан живот. Постоји пуно људи који живе живот од тренутног интереса и по компромису и они на све могуће начине покушавају да укаљају оне који живе слободарски живот јер им сметају. Сама њихова појава принципијелности, досљедности и части њима прља поглед на себе, јер се осјећају прљаво. Кад живиш живот такав да си поносан шта и како радиш, да можеш погледати себе у огледало - онда си свој, а то можеш радити кроз спорт или било коју другу активност коју год желиш", закључио је за ТребињеЛиве.инфо Грбић.
Шта Ви мислите о овоме?