Римокатоличка црква у Хрватској, односно један њен дио, уз помоћ одређених политичких кругова “прањем” ратне биографије надбискупа Алојзија Степинца, приказујући га као родољуба, али и некога ко је страдао од руку комуниста, желе да обришу једну од најсрамнијих епизода из своје новије историје, али и да прикажу како НДХ и није била тако “мрачно мјесто”.
Каже ово за “Глас Српске” виши научни сарадник у Институту за новију историју Србије и доктор историјских наука Александар Стојановић осврћући на све чешће и учесталије покушаје да се релативизује мрачна прошлост некадашње НДХ, а што се у посљедње вријеме покушава настојањима да надбискуп Степинац буде проглашен светим.
Према његовим ријечима, иза овога се крије још једна и већа агенда Католичке цркве у Хрватској, коју никако не треба испустити из вида, а то је да би се рехабилитацијом и посвећењем Степинца вјероватно отворио и пут посвећења папе Пија Дванаестог, који је једини папа који до сада још није проглашен за свеца.
- Мислим и да је то један од примарних циљева. Значи, “прањем” Степинца жели се избећи “командна” одговорност папе Пија. Због тога је изабран и Стразбур, односно седиште Европског парламента за тако нешто, како би тамо била одржана конференција о “страдалнику Степинцу”. Не треба заборавити ни да је у Њујорку пре пар година, у седишту Уједињених нација, одржано нешто слично. Одређене хрватске државне и црквене структуре активно раде на томе да светској јавности, која је недовољно упозната са дешавањима на овим просторима током Другог светског рата, Степинца представе као светог човека који је страдао од руке комуниста. И то је један наратив, који очигледно, мање-више пролази. Папа Фрањо нема баш благонаклон однос према томе. Он је и питање у вези са Степинцем ставио ад акта, али поставља се питање шта ће бити након њега. Не сумњам да ће Степинац поново дођи на дневни ред Ватикана - каже Стојановић.
Појашњава како је овај историјски ревизионизам покренут још у вријеме дисидентске политичке каријере Фрање Туђмана, “оца нације нове Хрватске”, који је своју политику базирао на негацији геноцида и холокауста у НДХ, те тврдњама да су Анте Старчевић, Алојзије Степинац и Миле Будак хрватски великани.
- У делу хрватске јавности је у међувремену дошло до делимичног и позитивног отклона од НДХ, али, нажалост, Римокатоличка црква је опет покренула процес ревизије одређених историјских догађаја и личности, у шта су се укључили и високи црквени службеници. Данас се то своди на покушаје да се кардинал Степинац прогласи некаквим мучеником и свецем. Шта је крајњи циљ, па да се преко рехабилитације Степинца направи и једна слика како НДХ и није била тако мрачна творевина. Други колосек иде у правцу да се прикаже велико мучеништво Хрвата у бившој Југославији, а које су они доживели под влашћу комуниста - наводи Стојановић.
Када је у питању Степинац те његов лик и дјело у тим мрачним временима НДХ, Стојановић каже како је он био веома сложена историјска личност. Његови суграђани су га доживљавали као изузетно благу и харизматичну особу, али његов дневник, како истиче, открива и другу и тамнију страну његове личности. Православље му је било трн у оку, али је у исто вријеме био и љути антикомуниста и прикривени антисемита. Оно што је веома значајно поменути, како каже, а у контексту стварања НДХ, јесте да је Степинац 10. април 1942. доживљавао као дан националног ослобођења Хрвата, позивајући тада католичке свештенике да се ставе у службу стварања ове нове државне творевине.
- Он је чак једно време био задужен за вођење спољне политике НДХ. Када је дошло до пада НДХ, усташе су му предале поверљиву документацију на чување. Он је једноставно био једна од централних личности НДХ и његов благонаклон поглед на усташки покрет увелико је утицао на велико страдање православног света. Када се говори о покатоличавању, треба знати да је постојао државни и црквени пројекат, који су паралелно спровођени. Степинац је оба подржавао - наводи Стојановић.
Појашњава како нису сви римокатолички свештеници били попут њега. Многи од њих су протестовали због убијања и погрома који се води против Срба. Неки од њих су се због тога директно обраћали Степинцу, али су након тога, наводи, одмах уклањани са својих црквених позиција.
И професор др Момчило Павловић, историчар, сматра да је све што се у посљедње вријеме дешава опет на трагу перманентне релативизације улоге НДХ и њених вођа као и злочина у НДХ према Србима, Јеврејима и осталима. Како је истакао, за те своје акције усташка власт имала је отворену подршку већине римокатоличког клера у Хрватској, укључујући и надбискупа Степинца.
- Како је хрватски победнички национализам и шовинизам из деведесетих везан и црпи своја надахнућа и визије из периода НДХ, у којој је извршен геноцид над Србима, то је, може бити, намерна и планска провокација да се још једном негира улога римокатоличког клера, да се истакне улога и значај Степинца као страдалника од комуниста, од хрватских комуниста, за одбрану католичке вере и Хрвата. Многи га данас у Хрватској доживљавају као узор, пример хрватског мучеништва, те као крупну фигуру хрватског католичанства. Проблем је у томе што је његова улога у усташкој НДХ, у најмању руку, противречна - рекао је Павловић за “Глас Српске”.
Осврћући се на недавну конференцију одржану у Стразбуру, “срцу демократске Европе”, сматра како се на тај начин вјероватно жељело показати да је Хрватска у “европској уљудби”, како је говорио Туђман, за разлику од “источног непријатеља”, Србије, те да је Хрватска била и остала бедем хришћанске Европе, од Балтика до Јадрана, те да коначно имају личност којој би се Европа, а онда и читав свијет дивио, а то је “страдалник Степинац”.
- Он је за већину Хрвата светац, али никако да то потврди и Ватикан, највише због његове спорне улоге у време НДХ. И овим новим покушајима треба се супротставити документима. Подастирати слике логора и страдања Срба, Јевреја и оних који су профилисани као непријатељи хрватске државе и хрватског народа, али и документовано говорити о учествовању католичког клера у принудном преверавању тј. покатоличавању Срба - поручио је Павловић.
Гулић: Крвави трагови
Историчар Милан Гулић сматра да је НДХ оставила крваве трагове у својој политици геноцида и настојању да уништи читаву популацију српског, јеврејског и ромског народа на тој територији, те да су се посљедице тога трајно одразиле на демографску слику Срба на Балкану.
Гулић је навео да је тешко процијенити у ком би се смјеру у демографском смислу развијао српски народ да није било Првог и Другог свјетског рата и ратова деведесетих, а посебно да није било НДХ, која је формирана 10. априла 1941.
Шта Ви мислите о овоме?