Требињка Ранка Беба Кијац бави се ручним радом још од раног дјетињства, а помажући покојном супругу Тихомиру Кијцу, који је био рестауратор у Музеју Херцеговине у Требињу, почела је и сама да се бави обновом народних ношњи из фундуса Градског културно-умјетничког друштва "Алат Свислајон" Требиње.
Ношње у "Алату" су почели најприје сакупљати од сељака који су их посједовали и то педесетих година прошлог вијека, када се оснивало ово културно-умјетничко друштво, па сада имају и токе старе више од 100 година, дијелове ношњи старих преко шест деценија и друго, а онда су по узору на њих прављене и нове ношње, али све то треба одржавати и чинити их увијек новим.
"Таквим неким радом се бавим и ја око пет задњих година, колико има да ме позвала тадашња директорица ИАТ Бранка Ратковић знајући за моје вјештине, будући да сам као машинац по струци и сама радила у овој фабрици", каже Беба.
Од нових ношњи које је потпуно сама сашила за требињски КУД урадила је комплетно мушку и женску ношњу - крајиште, као и женску ношњу - кобишњицу, за мушку ношњу Херцеговине сашила је све дијелове, док је женске, већ постојеће, комплетно средила и једино шила капе.
Напомињући да су њених руку дјело сви џамадани, блузе, појасеви, капе заврате и сваки везени украс који се може видјети на ове три различите ношње, Беба каже да су за тај рад били потребни дани, чак и мјесеци рада који је подразумијевао шивење, везење и на почетку је ишао теже, али је касније све бивало лакше, мада је, како каже, знала радити по цијелу ноћ и дочекивати зору уз свој рад.
Како каже, много је лакше радити више комада одједном него појединачно, када све треба посебно искројити, сашити, извести и у том случају за појединачне мушку и женску ношњу потребно јој је мјесец дана рада.
Потребно јој је било, како каже, само оригинал добро размотрити, или барем стару фотографију онога што ради, онако како је њен покојни супруг рестаурирао предмете и правио макете чувених херцеговачких грађевина.
"Мој покојни супруг ми је заиста доста помагао, не само тако што сам ја гледала како он рестаурира старе ствари, него ми је, рецимо, када сам радила толедо рад он цртао шеме по којима сам радила и као доста креативан човјек давао ми је различите идеје за рад", каже Беба, присјећајући се да је шивењем почела да се бави још у школским данима, када би као средњошколка себи и другарицама шила одјећу коју су гледали највише у часописима и на телевизији.
Радом на ношњама оживјела је и неке своје старе успомене: на вријеме када је као доста млада играла фолклор па се поново вратила томе и данас наступа у "Алатовим" ветеранима.
Каже да је на тај начин оживјела све оно старо у себи па је пресрећна што је прихватила овај посао јер је сада окружена нашом традицијом и љепотом, а уз све то и предивним људима.
Шта Ви мислите о овоме?