jelena anzujska

Српска православна црква /СПЦ/ и њени вјерници данас прослављају Свету Јелену Анжујску и њеног сина Светог краља Милутина.

Света царица Јелена Анжујска рођена је око 1236. године, а упокојила се 1314. године. Била је жена краља Уроша И Немањића, мајка краљева Драгутина и Милутина. Јелена, у народу познатија као Анжујска, једна је од најзагонетнијих краљица Средњег вијека, како по свом тајновитом европском поријеклу, тако и по јаким везама скривене дипломатије.

Самостално је управљала територијом, према садашњим називима земаља, која је обухватала источну и дио западне Херцеговине (Босна и Херцеговина), дио Хрватске, читаву Црну Гору, дио Албаније, дио Рашке (Србија), и дио Косова.

Значајнији градови у земљи краљице Јелене су били: Котор, Бар, Улцињ, Скадар, Требиње, Плав, Гусиње, Брсково, Дријево, Свети Срђ, Дриваст, Дањ и Сард.

Столовала је у Требињу. Придворци су добили то име јер су се налазили при двору Јелене Анжујске, гдје јој се по предању налазио један од дворова. Историја је памти као великог добротвора и ктитора. Новија истраживања говоре о Јелениној ктиторској дјелатности у корист православне цркве у Приморју.

Сматра се да је била ктитор православних манастира Светог Николе и Свете Богородице у Стону. Традиција јој приписује и пет манастира у Црној Гори. Краљица је убројана и у хиландарске ктиторе.

Архиепископ Данило наводи да је слала богате дарове у Јерусалим, Синај и Свету Гору Атонску.

Њена најзначајнија задужбина је свакако Градац. Манастир Градац подигла је као своје гробно мјесто. За вријеме ратовања са Турцима њене мошти су сакривене и ни данас није познато гдје се налазе. Манастир Градац и даље својом љепотом чува спомен на свог ктитора.

Manastir gradac.jpgМанастир Градац

Умјетност Запада и византијска традиција повезани су у овој грађевини на јединствен начин, тако да је градачка црква постала одраз и свједочанство читавог краљичиног живота.

Негдје при крају свога живота Јелена се замонашила према православном обреду у цркви Светог Николе у Скадру.

Три године послије смрти, Јелена ја проглашена светитељком. Њено прво житије написао је српски архиепископ Данило ИИ као житије прве српске краљице која је постала светитељка.

“Када је прошло три године, Бог јавља своју брзу благодат, коју је сам завјештао изабранима својим. Неким провиђењем у сну, јави се једноме од изабраних монаха. И тако је отворивши раку, гдје бјеше погребено њезино тијело у земљи, и нађоше га неповријеђено, гдје лежи као у роси”, записао је архиепископ Данило.

Српска православна црква данас прославља и празник посвећен Стефану Урошу ИИ Милутину Немањићу, односно Светом краљу Милутину.

kralj milutin

Рођен је око 1253, а преминуо 1321. у Неродимљу код Урошевца, на Косову и Метохији. Припадао је династији Немањића - био је млађи син краља Уроша И, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског.

Краљ Милутин је несумњиво један од најзначајних српских владара и то не само у Средњем вијеку, него уопште. Дошао је на престо после абдикације старијег брата краља Драгутина који се повукао 1282. године.

Званична титула краља Милутина (1282-1321) гласила је - Стефан Урош, по милости Божијој краљ и самодржац свих српских земаља и поморских.

Осим на државничком и ратничком плану остаће упамћен и по томе што је градио градове, љетњиковце, нарочито на Косову и Метохији. Подизао је и даривао цркве и манастире широм хришћанске васељене, почев од Синаја, Јерусалима, Цариграда, Солуна, до Свете горе и свих крајева српске државе.

Та велика градитељска активност праћена је развојем умјетности, сликарства, књижевности и примијењених умјетности везаних за Цркву и књигу.

Он је, осим тога, зидао и болнице, унапређивао велика манастирска властелинства као економске ресурсе, ковао је новац, отварао руднике.

Милутинова задужбина Бањска је несумњиво већ од настанка (1314–1316) интензивно његовала успомену на свог ктитора и у њој су писана дјела за светачки Милутинов култ. Први такви текстови нису сачувани. Милутин је убрзо послије смрти 1321. године добио светачки ореол 1324. године, и за тај чин су морала бити састављена неопходна култна дјела – црквена служба и похвала. Али, она нажалост нису сачувана.

До нашег времена су стигле Похвала и Служба које је деценијама касније, седамдесетих година 14. вијека, саставио бањски монах Данило, каснији патријарх Данило Трећи, који је тај процес завршио уобличујући у једну цјелину успомену на Милутина, мајку му Јелену и брата Драгутина, онако како се и данас у цркви слави њихов празник 30. октобра (12. новембра по новом рачунању).

Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренијете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, митрополит Силоан је свете мошти пренио у Софију и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове „Црква Светог Краља“.

mosti kralj milutinМошти Светог краља Милутина

Подигао је и обновио 42 манастира и цркве, више него сви Немањићи заједно.

Тропар Светом краљу Милутину