У животу је најважнија посљедња, каже наш народ, тврдећи тако да управо посљедње учињено дјело човјека може да уздигне или да избрише све оно што је до свог овоземаљског краја чинио.

Судећи по тој изреци, подвиг Јелене Трикић, из Дрвара, изнад је сваког времена. Немјерљив. Неупоредив.

Прије 10 година имала је 32. Упркос тешком облику тумора на мозгу, са којим се борила од 2007, одлучила је да роди и због трудноће одбила је да прима хемотерапију и цитостатике. Ни у ком случају није хтјела да прекине трудноћу која јој је погоршала здравствено стање.

Умјесто лијечења, одлучила је да изнесе трудноћу до краја. Да подари нови живот у мјесецима када се њен гасио. Мијењала је свој за живот своје бебе. Иако су љекари били у чуду што уопште поред тако тешке болести може успјешно да носи трудноћу, нека виша сила била је уз Јелену.

Прије 10 година, 9. октобра, у Бањалуци је на свијет донијела дјечака – Николу. Иако рођен са свега 1.970 грама, био је здрава и напредна беба.

Јеленина слика из породилишта док држи Николу на грудима, њен спокој и понос који су одисали са те фотографије, расплакали су и оне са најтврђим срцем. Радосна вијест да се Мајка Храброст породила осванула је у свим медијима. Али, упркос Јелениној вољи за животом и надљудским напорима доктора, 40 дана послије порођаја њено племенито, велико срце, престало је да куца.

Минулог 9. октобра, малени Никола је напунио десет година. Живи у Приједору са оцем. Иде у пети разред и одличан је ученик. Тренира карате, има црвени појас. Као сви вршњаци воли да игра игрице и “чачка” по рачунару.

– Живимо и не заборављамо – каже за Новости Јеленин супруг Горан Дуновић.


– Никола и ја редовно одлазимо у Дрвар код његових бабе Милкице и дједа Владимира Трикића. Обилазимо Јеленин гроб. Упалимо свијеће. Помолимо се. Пољубимо Јеленину слику. Њена смрт је обиљежила наше животе. Она је вјечни биљег на нашој души. Николи о Јелени причају и баба и дјед и он све о мајци увијек пажљиво слуша.

И данас, деценију послије Јелениног прераног одласка, Горан каже да би и сада подржао њену одлуку да изнесе трудноћу и роди.

– Много ми је тешко када се присјећам тих дана прије десет година. Мада, сад ми је све много “чистије” и јасније – наставља Горан.

– Као да сам тек сад дошао себи и као да тек сад могу трезвеније да гледам на Јеленину смрт. Послије свих ових година постао сам свјестан колико је то све било страшно, много страшније него што се мени у тим данима чинило.

У неким моментима, прије деценију, размишљао сам, желио сам да све прође како треба. Вјеровао сам да неће доћи до најгорег, да Јелена неће заувијек отићи. Човјекова нада да ће све, и поред свега, добро проћи у таквим тренуцима добро помути разум.

Али, како онда, тако и данас каже да стоји иза њене одлуке.

– Јеленин херојски чин увијек је имао моју подршку – наставља Горан.

– Никола и ја живимо са тим. Причали смо о свему. Потпуно је свјестан потеза и жртве своје мајке. Како године буду одмицале биће све свјеснији и вјерујем да ће имати прави став о њеној храброј, пожртвованој одлуци. Сад је још млад, али и те како зна ко му је била мајка и шта је све учинила да би он дошао на свијет – додаје отац.

Присјећајући се тих 40 дана, колико је Јелена поживјела послије порођаја, Горан са неизмјерним, готово опипљивим болом каже:

– Тада је болест, нажалост, узнапредовала и Јелена је пала у кому из које се више није пробудила. Тјеши ме то што ће живјети кроз нашег Николу, а растужује што је он није упамтио, што не расте уз њу… – прича Горан.

Јеленин одлазак унио је тугу и сузе у многе домове широм Републике Српске, Србије и региона. Ријечи утјехе њеном супругу Горану Дуновићу и родитељима стизале су са свих страна.

Послије смрти, Јелена је сахрањена у родном Дрвару, гдје јој данас живе отац и мајка. До вјечне куће испратила ју је ријека људи. Дошли су многобројни Дрварчани, родбина и пријатељи, али и њене комшије и суграђани из Приједора, гдје је живела са супругом Гораном, преноси Блиц.

Током грађанског рата у БиХ, Јелена је са породицом избјегла из Дрвара у Приједор. Упркос тешкој болести, успјела је и да дипломира на Економском факултету у Бањалуци. Њен супруг Горан Дуновић, професор српског језика и књижевности, такође је са породицом избјегао из родног Кључа у Приједор. У граду на Сани су се и упознали…

Прича о овој храброј жени живи и данас. По њој носи име улица у Бањалуци, а у родном Дрвару вртићу је име “Мајка Храброст”.

У Бањалуци се ради на постављању њене бисте испред Клиничког центра РС и у току су договори Града и руководства Клиничког центра око завршетка овог пројекта.