Асфалтним путем са почетка осамдесетих година прошлог вијека долази се у села Требињске површи. Ни данас на њему нема закрпа, а мјештани кажу да је онда кад је грађен плаћен 510.000.000 тадашњих динара. Био је то први пут који је радила "Херцеговинапутеви". Поред главног пута остају Љубово, Мрњићи, Орашје и Љекова, а на самом крају је Сливница гдје се и данас у неколико кућа види дим из димњака, понека крава и овца, уређене баште.
Баш из овог села је некада успјешни привредник СФРЈ Јово Дробњак, а одавде су и коријени кошаркаша Млађана Шилобада. Село је имало и школу јединственог назива "Српско училиште добротвора Драга Памучине". Због тог "српско" је на самом крају Одбрамбено-отаџбинског рата погођена са чак 27 граната. Срушио је нико други него инат. Својевремено, село су, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, посјетили Слободан Милошевић и Вељко Кадијевић. Ово је прича о површкој Сливници, о историји, хтјењима и животу горштака овог краја...
На 15 километара од Требиња, на самој линији некадашњeг ратног фронта, налази се село Сливница које је у потпуности настрадало током деведесетих година. Знају то добро Дробњaци, Ђурине, Мариновићи, Сврдлани, Ћуртовићи и Шилобади, породице које потичу из Сливнице која данас припада и Републици Српској и Федерацији БиХ, али су мјештани, ипак, у потпуности окренути Требињу. Са Равним, коме званично територијално припадају, немају ништа. На Требиње се све ослањају, па зато кажу да они, без обзира на вјештачка разграничења, добро знају гдје им је матица. Указује на то и запис у коме се Сливница по први пут помиње 1387. године.
Свједочи то и старина Чедомир Мариновић. Одавно је зашао у девету деценију живота, али и данас веома разборито и сталожено говори о сеоској историји. Иако у селу има мање од десет мјештана, сјећа се Мариновић свједочења својих предака да је школу, изграђену 1887. године, након Првог свјетског рата, похађало и више од 140 ученика из чак 12 околних села које су учила три учитеља. Пред посљедњи рат имала је шест ученика. Данас та иста школа чека неког новог Драга Памучину, да се као феникс подигне из пепела. Не крије Мариновић да би се поново родио кад би видио школу покривену кровом, прозоре и врата, обновљене зидове. Зна, каже, да је тешко очекивати да у њој поново буде ђака, али зато може бити сеоски дом са сталном музејском поставком, да подсјећа на нека друга времена.
"Драго Памучина био је српски народни добротвор, рођен 1810. године у селу Заградиње, а преминуо 1892. године. У младости је био чобанин, а затим се настанио прво у сусједном Дубровнику, а затим у Трсту, гдје је отпочео са трговином и створио велико богатство. Са 30.000 форинти је подигао школу у Сливници те тестаментом оставио додатних 10.000 форинти за школу, а изградио је и цркву у свом родном селу о чему свједочи текст објављен 29. фебруара 1892. у листу 'Босанска вила', број шест", прича нам Мариновић, док показује страницу "Босанске виле".
Школу су, осим из Сливнице, похађали и ученици из џиварског Пољица, Главске, Рупног Дола, Заградиња, Бобовишта, Спарожића, Баонина, Љубова, Биограда, Орашја, Мрњића и Љекове. Током Другог свјетског рата школа је постала касарна, да би након рата поново успостављена школа. Натпис на школи подсјећа на једно вријеме и човјека који је прије скоро 140 година постао ктитор образовне установе.
Занимљиво је да је цјелокупан материјал за изградњу школе, осим креча и камена, допремљен бродом у Дубровник, а затим коњском запрегом до Љубова одакле је пренесен на људском врату до Сливнице.
„Иако је направљена 1887. године, са радом је почела тек 1907. године. Наши стари су нам причали да аустријска власт није дозволила да се школа отвори пуних 20 година управо због ријечи 'српско училиште'. Први ђаци који су је похађали били су 1900. годиште“, истакао је Чедомир Мариновић.
Непосредно уз "Српско училиште" налази се и недавно обновљена православна црква посвећена Светом Клименту римском. Око ње је православно гробље, а даље, на југозападу, види се врх Тимар који су током посљедњег рата држале непријатељске јединице.
Мариновић нам прича да je живот на селу био тежак, али да су се његови преци ослањали на сусједна Конавла и Дубровник, гдје су продавали оно што би произвели.
У Сливници живи и Мићо Ћуртовић и док нам показује своје радове урађене од коријења дрвећа, прича да је село током посљедњег рата било линија разграничења између зараћених страна. Сјећа се да je, приликом повлачења регуларне Хрватске војске, из тенка, испаљено 27 пројектила који су погодили школу.
„Причали су старији људи да је на овој школи јединствен натпис написан ћириличним писмом у Југославији - 'Српско училиште' и да је на крају рата баш из тог разлога гранатирана. И Нијемци су је током Другог свјетског рата гађали из авиона, али је нису погодили. Било је иницијатива да се објекат некадашње школе обнови, али је некако увијек било других приоритета. Чак смо говорили и да би објекат могао да послужи као сеоски дом, простор за музејску поставку или ватрогасно друштво“, навео је Ћуртовић.
Каже да је сада највећи дио имања мјештана под минама. До већине ледина, пашњака и шуме не могу да дођу јер је цијело подручје минирано. Иако је било наговјештаја да ће се почети са деминирањем – то још увијек није случај. Посљедња иницијатива за уклањање заосталих мина изнесена је пред мјештане почетком септембра.
„Сјећам се да је овдје довезено више од 2.000 мина. Ниједна није враћена. Велико је минско поље. Кад су пожари чујемо и по 30 детонација, а кад смо се вратили у село послије рата – пронашли смо велики број неексплодираних граната. Видјећемо шта ће да буде од ове најновије иницијативе коју су нам презентовали представници Амбасаде САД“, казао је Ћуртовић.
Радован Сврдлан нас подсјећа да је село асфалтни пут добило 1981. године и то заслугом њихових земљака - Јова Дробњака, који је у то вријеме био директор Дубровачког транспортног система /ДТС/ и Мића Мариновића који је био у Сарајеву, а све уз учешће мјештана.
„Да то није тада урађено, данас овдје никога не би било и не само овдје него у више села Требињске површи. Ми смо од Требиња удаљени 15 километара, а од магистралног пута 'Требиње-Дубровник' око пет километара. До Равног треба да возимо 50 километара. Све вам је јасно“, навео је Сврдлан.
Дјеца и унуци им све чешће долазе, јер увиђају да без села нема ни града и да је село то које може да обезбиједити егзистенцију сваком човјеку, само ако жели да ради.
„Наши стари и ми сада бавимо се пољопривредом, сточарством, пчеларством. Прије рата смо све што смо произвoдили продавaли на пијаци у Дубровнику. Могло се живјети, не кажем да је било идеално. Али, што кажу људи - вријеме гради, вријеме и разграђује“, прича Сврдлан.
Наводи да у свим селима која су непријатељске снаге попалилa, опљачкалa и разрушилa никада нису живјели ни муслимани ни римокатолици, већ је све био православни живаљ, о чему свједоче и бројни сакрални објекти и писани документи.
„Данас нам кажу – ви припадате Федерацији. Каквој Федерацији? Ово је Република Српска. Све добијамо из Требиња. Сад су поставили и јавну расвјету, струја долази из Требиња, а помогли су нам и за обнову цркве. Треба рећи без имало устручавања – власти су долазиле и пролазиле, ниједну осим ове што је данас у Требињу – није интересовала Сливница, Главска, Гола Главица, Бобовишта. Обишли би нас пред изборе и обећавали би свашта, али послије нико ништа. Срећом, данас је другачије, обећали су и испунили доста тога. Хвала им, то треба поштено рећи“, навео је Сврдлан.
Територија села Требињске површи је, слажу се мјештани Сливнице, плански предата непријатељу током рата, и то без испаљеног метка, што је касније потврђено разграничењем између Републике Српске и Федерације БиХ, чиме је дубровачко залађе, које је увијек било требињско и ничије друго, припало Равном, прије рата исто селу као и Сливница.
„Кад зовете ватрогасце, полицију, хитну помоћ – позивамо наше људе у Требињу. Увијек су ту да нам помогну, посебно дежурне службе као што је хитна. Ватрогасци су ту увијек кад треба бранити наша имања од пожара који су овдје веома чести. Цивилна заштита нам је увијек при руци, посебно Мишо Памучина. Ми се ослањамо на Требиње и нема ту никаквог додатног коментара, а нека они разграничавају како хоће. Ми знамо шта је наше“, прича Сврдлан.
Четири разреда школе завршио је у Сливници, а те 1964. године било је 37 ђака првака.
„Али, видите и сами, школу су разрушили. Прорадио им неки наопак инат. Доћи ће вријеме да се и она обнови. Кад смо се послије рата вратили у село – доста кућа и помоћних објеката је било оштећено, уништено. И замислите сад ово – да обновимо порушено дали су нам укупно 19.000 марака. Али, видите, обновило се доста, па ће и 'Српско училиште'“, прича Сврдлан.
Шта Ви мислите о овоме?