Странка НАША ПРИЧА РЕПУБЛИКА СРПСКА има рјешење за враћање огроманог укупног дуга Републике Српске који износи око 6 милијарди КМ, створеног лошим радом и бахатошћу свих претходних власти.
Да бисмо вратили дуг неопходно је, првенствено да престанемо да се задужујемо, направимо отклон од ММФ-а и Свјетске банке. Ево и зашто:
ММФ је сила у глобалној економији која је скривена и широко погрешно схваћена. Створен је за употребу од стране Сједињених Држава као „пумпа новца“ – економске справе која либерално пумпа новац за финансирање екстравагантне америчке потрошње. Ова „пумпа новца“ ради готово без икаквих трошкова за Американце, а уз значајну цијену за оне који уливају доларе у „пумпу“ – за све нас остале.
ММФ и Свјетска банка су основани да дају помоћ земљама у развоју, али су умјесто тога многе од најсиромашнијих земаља свјета уроњене у непремостиву дужничку кризу.
Укидање златног стандарда, оставило је свјетским централним банкама само једно алтернативно средство: да држе своје међународне резерве у хартијама од вриједности америчког Трезора.
Резултат је био самофинансирајући кружни ток америчке војне потрошње и инвестиционо преузимање страних економија. Што је више растао амерички дефицит платног биланса, то је више долара завршило у рукама централних банака и државних фондова. Ни Макијавели не би могао боље да испланира. Учешћем у овом кружном току, нације заправо финансирају сопствено економско и војно подјармљивање од стране САД.
ММФ је био задужен за краткорочне девизне кредите. Његов циљ је да спријечи земље да уведу контролу капитала како би заштитиле свој платни биланс. Многе земље су имале двоструки курс: један за трговину робом и услугама, други курс за кретање капитала. Функција ММФ-а и Свјетске банке у суштини је да натерају друге земље да се задужују у доларима, а не у сопственим валутама, и да се постарају да, ако не могу да плате своје дугове у доларима, морају да наметну штедњу домаћој економији – док субвенционишу своје увозне и извозне секторе и штите стране инвеститоре, кредиторе и клијентске олигархије од губитка.
ММФ је развио модел сметљарске економије која доприноси томе да свака земља може да плати било који износ дуга повјериоцима само ако довољно осиромаши свој рад – рад свог народа у држави!
Дакле, када земље нису у стању да отплате свој дуг, ММФ им каже да подигну своје каматне стопе како би изазвале депресију – штедњу – и разбили синдикате. То је еуфемизирано као „рационализација тржишта рада“! Рационализација је у суштини онемогућавање постојања синдиката и јавног сектора. Циљ и ефекат је спријечити државе да у суштини слиједе линију развоја која је учинила Сједињене Америчке Државе богатима – јавним субвенцијама и заштитом домаће пољопривреде, јавним субвенцијама и заштитом домаће индустрије и активним владиним сектором.
ММФ-ова мјесечна међународна финансијска статистика садржи бројке о девизном курсу сваке земље. Многе земље су имале две стопе: једну за робу и услуге, коју је нормално одређивало тржиште и други курс којим се управљало за кретање капитала. То је било зато што су државе покушавале да спријече одлив капитала. Нису жељели да њихове богате класе или страни инвеститори побјегну од домаће валуте.
ММФ и Свјетска банка подржавају космополитске класе, богате. Умјесто да дозволе државама да контролишу свој одлив капитала и спријече одлив капитала, посао ММФ-а је да заштити најбогатије, један проценат, као и стране инвеститоре од проблема платног биланса. ММФ омогућава свом богатом бирачком округу да премјести свој новац из земље без губитка курсних разлика! Даје зајмове за подршку бјекству капитала из домаћих валута у долар или друге стабилне валуте. ММФ ово назива програмом „стабилизације“! Тај програм “стабилизације” никада није ефикасан у помагању дужничкој привреди држава које се задужују да отплати спољне дугове из раста. Умјесто тога, ММФ користи депресијацију валуте и распродају јавне инфраструктуре и друге имовине страним инвеститорима након што је пала цијена капитала, а домаћа валута колабирала. Да ли вам је то познато?! Зато се распродаје имовина у јавном власништву.
Све хиперинфлације у раној фази, попут Њемачке послије Првог свјетског рата, потичу од покушаја да се плате инострани дугови који не могу бити отплаћени. Локална валута се баца на девизно тржиште за доларе, снижавајући курс. То повећава увозне цијене, подижући цјеновни кишобран за домаће производе.
Да је заиста функционалан и прогресиван међународни монетарни фонд, као што политичари говоре, људи који управљају ММФ-ом би покушали да помогну државама да се развију и рекли би: „У реду, банке и ми (ММФ) смо дали лоше кредите које земља не може да плати. И Свјетска банка јој је дала лош савјет, искривљујући њен домаћи развој да би служио страним купцима, а не сопственом расту. Дакле, зајмове ћемо записати до способности за отплату.” То се догодило 1931. године, када је свијет коначно зауставио исплате њемачких репарација и међусавезничких дугова према Сједињеним Државама проистеклих из Првог свјетског рата.
Умјесто тога, ММФ каже управо супротно: дјелује тако да спријечи било какав потез других држава да доведу обим дуга у оквире могућности за отплату. Они користе дужничку полугу као начин да контролишу “монетарни спас” финансијски поражених државља дужника. Дакле, ако ураде нешто што америчке дипломате не одобравају, то може финансијски повући окидач, подстичући налет на њихову валуту ако дјелују независно од Сједињених Држава. Ову контролу америчког финансијског система и њене дипломатије уградили су у свјетски систем ММФ и Светске банке тврдећи да су међународне, уместо да су израз специфичног америчког новохладноратовског национализма.
Према идеолошким моделима ММФ-а, не постоји ограничење колико можете снизити плате довољно да би радна снага била конкурентна у производњи извоза. Тако ММФ и Свјетска банка користе сметљарску економију и постају механизам плаћања дугова најбогатијим повјериоцима и инвеститорима смањењем плата и увођењем регресивних акциза, увођењем посебних пореза на потрепштине за рад, од хране до енергије и других основних средстава и услуга које пружа јавна инфраструктура.
Следствено, ако желимо да вратимо дуг од око 6 милијарди КМ, који су нам оставиле све претходне владе, онда морамо да заборавимо на ММФ и Свјетску банку тако што ћемо увести НОВ ПОЛИТИЧКО-ЕКОНОМСКИ СИСТЕМ САООДРЖАЊА.
Само тако ће Република Српска бити НАША ПРИЧА А НЕ ТУЂА!
Проф. др Зоран Калинић, кандидат за предсједника Републике Српске
