Међу 16 платана посађених у протеклих 10 година, засијао је и "Златни платан" овогодишњег лауреата Бранимира Банета Поповића. На позоришним даскама дочарао је лик владике Данила, Раскољникова, Примислава..., а у филмовима и серијама "Стршљен" (Абаза), "Судбина једног разума" (Др Гаврила Пекаревића), "Династији"(Бранка Катића).
Бранимир Поповић је истакао да му је лијепо у Требињу поготово што је са Весном Тривалић био на сцени и добио награду.
"Ова награда је признање за нас двоје што ми радимо и све је то вјетар у леђа, велики подстрек, јер се ми радујемо када нас се неко сјети и то је потврда за све оно што смо радили у прошлом времену. У предивном сам комшијском граду, срећан сам што см добио награду у једном од најљепших градова на простору бивше Југославије у који често долазим, који јако волим и то је ми је била најљепша ноћ проведена од свих до сада", каже Поповић за ТребињеЛиве.инфо.
У младости је био рукометаш и играо је десног бека и непланирано је отишао у свијет глуме. Био је у друштву момака који су се бавили аматерским позориштем, али он није иако је путовао са њима по многим фестивалима. Средином 80-их година са њима је био и на Фестивалу фестивала у Требињу.
"Сви су они били одлучни да иду на пријемни испит на Академији сценских умјетности за глуму у Сарајеву. Уписао сам два факултета, али ми се то није допадало. Кад сам дигао руке од тога отишао сам у Њемачку да радим. Али кад су сви они отишли на пријемни - у себи сам преломио и одлучио да покушам. Само ја прођем, а они не. Био сам тужан јер нико од мојих пријатеља није успио и шта ћу сад сам овдје да радим, а срећан што сам уписао трећи факултет по реду. Био сам добар студент код мог професора Миралема Зупчевића и од њега сам научио многе ствари", поносно прича Поповић.
Напомиње да му је професор контаминирао педагогију, јер је на четвртој години био студент демонстратор, а касније остао и као асистент. Дошло је зло вријеме и вратио се у Подгорицу гдје је имао ангажмане и радио на факултету.
Ради као професор на Факултету драмских умјетности у Цетињу, игра представе и снима филмове и серије.
На филму Поповић глуми заводнике, освајаче женских срца, али у приватном животу то нема никакве везе са њим. Он каже да има двије прекрасне дјевојке, два анђела уз себе - супругу Сању и ћерку Софију.
"Све што играм је једно, али мој приватан живот је нешто друго и све је то тако далеко од мене. Живим повученим животом који није атрактиван за жуту штампу и медије. Код мене нема никаквих скандала, живим нормалним животом, идем на пијацу, волимо се, љубимо се, путујемо, живимо. То су неке ствари које су контра свим оним улогама тајкуна, љубавника, а мој афинитет је комедија. Таквих улога сам одиграо на филму и позоришту и то ми лежи", искрен је Поповић.
Према његовим ријечима, теже је засмијати људе него расплакати, а код комедије је то алтернативан пут и посебан дар, а кад препозна то код студента посебно афирмише. Сматра да је код студената важна високопозицираност у себе.
"Занат сви могу да науче, али истренирати себе да си стабилан и постојан на глумачкој прометини то је посебан умјетнички дар. Зато студентима треба и рад, вјера у себе и у друге људи. Треба се дићи ручна, окренути према себи, дубински трагати по себи и копати најбоље из себе у тешким ситуацијама. То су неки импути које покушавам да на своје студенте пренесем не би ли се у овом тешком, брзом времену, дозвали себи и извукли оно најкреативније и најбоље", јасан је Поповић.
Шта Ви мислите о овоме?