Глумац и режисер Зијах Соколовић Зике након тридесетак година дошао је у Требиње и са монодрамом "Лијево, десно-глумац" измамио громогласне аплаузе требињске публике.
Живи на релацији Беч, Загреб, Сарајево и Београд. Иза себе има преко 50 филмова и 15 телевизијских серија, а каријеру је почео 1968. године улогом у филму Раденка Остојића "Уђи, ако хоћеш", преко "Игманског марша", "Др Младен", "Само једном се љуби", "Вечерња звона", "Карађоза", "Мемоари обитељи Милић, "Љубав, навика, паника".
Игра и у бројним позоришним комадима.
Нкаон играња у Требињу, Зијах је у разговору за ТребињеЛиве.инфо открио да се одушевио реакцијом публике, али и тишином у појединим дијеловима монодраме.
"Била је тишина и то је фасцинантан доказ како умјетност може да отвори дилеме које постоје изван позоришта. Разумјели су оно шта сам желио да кажем. Ми живимо један недостатак умјетности без обзира да ли је комедија или трагедија зато што би нека врста константне умјетности дала шансу људима у стварности да размисле шта и како живе. Овако што има мање умјетности, што су људи глупљи, бесмислени, необразовани и на неки начин отуђени од времена лакше је њима владати", рекао је Соколовић.
Соколовић живи животом у коме поштује и разумије вријеме и врло пажљиво га искоришћава у занимању којим се бави.
"Нисам уморан. Сваки други дан имам представу, крећем се, путујем и то је нормално за свијет у коме живим. Са великом радошћу се припремам за овакав ритам представа, па пазим шта једем, не пијем, радим гимнастику, трчим и покушавам да будем лаган кад уђем у овакву једну ситуацију да браним тему због које сам направио представу", појаснио је Соколовић.
Соколовић наводи да се бави глумом не да би глумио, већ да би и публици поручио оно што сматра да је важно.
"Та љепота проналажења других датих околности која моја нису лична. Значи да ја не интерпретирам свој карактер, менталитет, вјеру, нацију него што је стварно написано нпр. у Канади, Француској, да пронађем та средства и да не будем срећан што то показујем него што могу помоћу лика да их упозорим на неке мисли, осјећања. То је позориште", објаснио је Соколовић.
Упустио се у истраживање позоришта и како је био задовољан тим што може сам да игра почео је и да режира представе у којима је играо. На тај начин видио је како је кад глумац режира некоме другом или самом себи.
"Оно што ме одушевљава је да се млади људи помоћу позоришта могу информисати о проблемима или стањима у којима се налазе у току свог одрастања као што је дрога, рођење, насиље у породици, толеранција, демократија. Добио сам 'Златни ловор' за најбољи европски пројекат који долази до дјеце да их информише и да су свјесни своје стварности", поручио је Соколовић.
Због великог рада са дјецом добио је и титулу амбасадора добре воље УНДП-а, почасно држављанство и много ствари које није очекивао ни тражио. За преко 50 година рада добио је бројне награде и признања. Истиче да му је најдраже било кад му је након једне представе пришла једна мајка која има сина који је слушао бајке које је читао и гледао његове представе.
"Дечко је био фасциниран мојим радом и његов отац је ишао на сложену операцију срца и његова мајка ми је рекла да не зна како да се носи са сином у случају да му отац умре. Питала је свога сина да ли ако отац умре да се ја бринем о њему без материјалних обавеза. Ја сам пристао, отац је преживио, али сам му ја као глумац указао на неке ствари живота. Научио је њемачки, обновио енглески, читао је Шекспирове сонете и сад расте у свом свијету. Моја улога се завршила и то је најбоља награда", јасан је Соколовић.
Шта Ви мислите о овоме?