Student cehov.jpg

Студент

Вријеме у почетку бјеше лијепо, тихо. Дроздови су пиштали, и сасвим близу у ритовима нешто је живо, жалостиво завијало, као да неко дува у празну боцу. Пролете једна шљука и пуцањ за њом одјекну у прољећном ваздуху снажно и весело. Али кад се у шуми смрачи, изненада задува с истока хладан ветар који пробија до костију, све се утиша. По локвама почеше да се хватају ледене иглице, и у шуми постаде неугодно, нијемо и пусто. Замириса на зиму.

Иван Великопољски, студент богословије, црквењаков син, враћајући се кући из лова на шљуке, све вријеме је ишао путањом преко поплављене ливаде. Прсти му се бјеху укочили и лице зајапурило од вјетра. Чинило му се да је ова хладноћа, која је дошла изненада, пореметила у свему ред и склад, да је и самој природи необично, и да се због тога вечерњи сумрак згуснуо брже него што треба. Наоколо је било тихо и некако особито мрачно. Само се на удовичиним градинама крај ријеке свјетлела ватра; а далеко унаоколо, и тамо гдје је било село, на једно четири врсте све је потпуно тонуло у хладну вечерњу помрчину. Студент се сјети да кад је излазио из куће, његова мајка, сједећи на поду у предсобљу, боса, чистила је самовар, а отац је лежао на пећи и кашљао; због Великог петка код куће се није ништа кувало, и он је био ужасно гладан. И сада, јежећи се од зиме, студент је мислио о томе како је исто овакав вјетар дувао и за вријеме Рјурика, и за вријеме Ивана Грозног, и у Петрово врикеме и да је за њихове владе била исто оваква љута биједа, глад; исти овакви шупљи сламни кровови, непросвећеност, чамотиња, иста пустош унаоколо, мрак, осјећање потиштености — све су те страхоте биле, постоје и постојаће, и само због тога што ће проћи још хиљаду година, живот неће постати бољи. И није му се ишло кући.

Градине су се звале удовичине зато што су их обрађивале двије удовице, мати и кћи. Ватра је силно горјела, с праском, и освјетљавала далеко унаоколо узорану земљу. Удовица Василиса, висока, пуначка старица у мушкој краткој бунди, стајала је крај ватре и замишљено гледала у њу; њена кћи Лукерја, мала, рошава, с приглупим лицем, сједала је на земљи и прала котао и кашике. Очевидно, малочас су вечерале. Чули су се мушки гласови; то су овдашњи радници појили коње на ријеци.

„Ево вам се и зима повратила“, рече студент, прилазећи ватри. „Добро вече!“

Василиса се трже, али га одмах познаде и осмјехну се предусретљиво.

„Бог с тобом, нисам те препознала“, рече. „Значи, обогатићеш се.“

Попричаше. Василиса, отресита жена, служила је некад код господе као дојиља, а затим као дадиља, па се фино изражавала, и све вријеме са лица јој није силазио благ, достојанствен осмијех; а њена кћи Лукерја, сељанка, коју је муж сасвим утукао, само је жмиркала на студента и ћутала, а израз лица јој је био чудноват, као у глувонеме.

„Исте овакве хладне ноћи гријао се крај ватре апостол Петар“ рече студент, пружајући руке према ватри. „Дакле, и тада је било хладно. Ах, бако, како је то била страшна ноћ! Ноћ која је улијевала некакву особиту тугу, дуга ноћ!“

Он погледа око себе у помрчину, грчевито затресе главом и упита: Свакако си била у цркви на дванаест јеванђеља?

„Била сам“, одговори Василиса.

„Ако се сјећаш, за вријеме Тајне вечере Петар је рекао Исусу: „С тобом сам спреман и у тамницу и у смрт.“ А Господ ће му на то: „Кажем ти, Петре, неће још ни пијетао, то јест пијевац данас запјевати, а ти ћеш три пута порећи да ме познајеш.“ Послије вечере Исус је смртно туговао у врту и молио се Богу, а јадном Петру бјеше измучена душа, малаксала снага, отежали капци и никако није могао да одоли сну. Заспао је. Затим, чула си, Јуда је исте ноћи пољубио Исуса и издао га његовим мучитељима. Везаног су га водили првосвештенику и тукли, а Петар, малаксао, измучен тугом и бригом, разумијеш ли, неиспаван, и предосјећајући да се сваког часа на земљи може десити нешто ужасно, ишао је за њим… Он је жарко, лудо волио Исуса и сад је издалека видео како га туку…

Лукерја остави кашике и упери укочен поглед на студента.

„Дођоше к првосвештенику“ настави он. „Исуса почеше да саслушавају, а радници за то вријеме наложише ватру посред дворишта, јер бјеше хладно, и гријаху се. С њима је поред ватре стајао Петар и такође се гријао, као ево ја сада. Нека жена, видећи га, рече: „И овај је био са Исусом“, то јест и њега, ето, треба водити на саслушање. И сви радници, што су се налазили око ватре, верјоватно су га подозриво и сурово погледали јер се он збунио и рекао: „Ја га не познајем.“ А мало затим опет неко препознаде у њему једног од Исусових ученика и рече: „И ти си један од њих“. Али он се опет одрече. И трећи пут му се неко обрати: „Нисам ли ја то тебе видио данас с њим у врту?“ Он се и трећи пут одрече. И послије тога одмах запјева пијетао, и Петар, погледавши издалека Исуса, сјети се речи које му је овај рекао на вечери… Сјети се, прену се, изађе из дворишта и горко заплака. У Јеванђељу је речено: „И изашавши напоље, плакаше горко.“ Замишљам: веома је тихо, мрачан, врло мрачан врт, а у тишини се једва чују пригушени јецаји…

Студент уздахну и замисли се. И даље се осмјехујући, Василиса одједном зајеца, и сузе, крупне, обилне, потекоше јој низ образе, и она заклони рукавом лице од ватре, као да се стиди својих суза, а Лукерја, гледајући студента нетремице, поцрвене а израз јој постаде мучан, напрегнут, као у човјека који савлађује јак бол.

Радници су се враћали са рикеке, и један од њих, јашући на коњу, био је већ близу, и свјетлост од ватре подрхтавала је на њему. Студент пожеље удовицама лаку ноћ и пође даље. И опет настаде мрак и руке почеше да зебу. Дувао је оштар вјетар, и доиста се враћала зима, и није било ни налик на то да је прекосутра Ускрс.

Сада је студент размишљао о Василиси: ако је заплакала, онда, значи, све што се десило оне страшне ноћи са Петром има с њом извјесне везе…

Осврнуо се. Усамљена ватра спокојно је трептала у помрчини, и поред ње се више нису видјели људи. Студент опет помисли, ако је Василиса већ заплакала, а њена кћи се збунила, онда свакако оно о чему је он малочас причао и што се дешавало прије деветнаест вијекова, има неке везе са садашњицом — са објема женама и, вјероватно, са овим забаченим селом, чак и с њим, и са свима људима. Што је старица заплакала, то није зато што он уме дирљиво да прича, већ зато што јој је Петар близак и што је цијелим својим бићем заинтересована за оно што се дешавало у Петровој души.

И одједном радост устрепери у његовој души и он чак застаде за један тренутак да предахне. „Прошлост“, мислио је, „везана је са садашњошћу непрекидним ланцем догађаја који су проистицали један из другог.“ И њему се чинило да је овог часа видио оба краја тог ланца: само што се дотакао једног, затресао се други.