Батајница код Београда, улица Димитрија Лазарова Раше. Подне, прије три дана. Лака прољећна тишина којој су се, чини се, и бумбари заклели на цвијет и мед, да потрају лале које је малена Милица Ракић цртала и бојила у својој првој бојанки, прије него што ће је у купатилу, на ноши, смртно погодити пројектили НАТО, 17. априла 1999. године. Мама Душица јој је, тада, управо припремала постељу за сан.
Дуго стојимо пред вратима Ракића. Долазимо и враћамо се. И, то траје до првог притиска звона. Врата је отворила Душица, мајка малене Милице, којој су дијете отргли из загрљаја безумници, на данашњи дан, прије 23 године. Тога дана "Милосрдни анђео", како је НАТО назвао своју агресију на СРЈ, убио је нашег анђела. Трогодишњу дјевојчицу са осмијехом, пред чијом фотографијом сузе саме крену.
- Ми смо, одавно, одлучили да нашу трагедију живимо сами - казала нам је Душица. - Али, за "Новости", због свега што сте учинили да његујете сјећање на Милицу, наша врата су отворена.
Иза Душице, њена и Жаркова кћерка Анђела. Душица, сенка од жене, а снага дива. Анђела, смјерна девојка, попут мајке, држи се да би се припремила на овај сусрет који боли. Тата Жарко је са пријатељима од раног јутра у сјечи дрва. Миличин брат Алекса, отпутовао, дан раније, на Златар да буде при руци другу коме је преминуо отац.
Тишина. Како да отворимо ову болну причу? Одакле да почнемо? А, прича се сама отвара. Довољан је само поглед. Само један поглед... Са зидова у скученој трпезарији урамљен живот дјевојчице. Живот који је био. Њени загрљаји са татом, мамом и братом.
- Нисмо, никад, размишљали да напустимо овај стан, ову адресу - прекинула је ћутање Душица Ракић. - Овдје смо били заједно. Овдје остајемо заједно.
А, овдје нема мјеста гдје нема Милице. Куд год поглед да упре, она је ту. Душа у душама њених рођених. Они се с њеним осмијехом буде. Они с њеним осмијехом одлазе на починак, испуњени што су је такву, анђеоског лика, родили и имали. Дан настављају с гњевом што су им је убили кад се толико радовала да живи.
- Тешки су нам ови дани - звонио је шапат Душице Ракић. - То се ријечима не може описати. Патњу потискујемо и Жарко и ја. Алекса и Анђела имају право на своју младост, мада су они свјесни наше патње.
Душица започне причу о тој, готово опипљивој патњи за дјететом, па је брзо скрене на неке, обичне, свакодневне теме. И, то траје. Ко има срца да је враћа на оно што је боли до непребола.
Враћамо вријеме, 17. 4. 1999.
У 21 сат и 45 минута, 25. дана агресије, гелер НАТО бомбе убио је Милицу у купатилу породичног дома. Распарчао прозор, покидао завјесе и погодио девојчицу у главу. Експлозија је била нагла. Тата Жарко је, босоног, утрчао у купатило. Милицу обливену крвљу зграбио је у наручје, стрчао низ степенице, улетио у ауто и возио, возио према болници, а она му је у рукама клонула, клонула. Вриштао је, јер је знао да је губи. Издахнула је у болници.
Милица је цртала лале. Жуте. Црвене. И бумбаре. Вољела је своју лутку. Њу би, прије одласка на спавање, успављивала у свом креветићу.
Деветнаести април, исте године.
Сахрањена је малена цурица на батајничком гробљу. Више стотина људи окупило се да је испрати на вјечни починак. Збогом, мали цвијете, опраштали су се њени васпитачи из вртића. У малени гроб, бака Милена је на бијели сандук положила и њену вољену лутку. Бојице, бојанке и чоколаду. Памтимо ријечи опроштаја: "Рећи ће, Милице моја, како је све било грешка. Рећи ће, зликовци, да им је жао, али лагаће. Збогом мали цвијете, жртво злочинаца. Коме си ти скривила да те тако сурово казни."
Вриjеме садашње...
Душица Ракић, као сенка. А, као див. На њену тугу накалемиле се болести. Од стреса. Од бола. Од непребола и неправде. Од усуда, да ни она сама, више суза нема. Има их. Само се не виде, сливају се у душу. Када би могла да се исплаче, можда је душа не би толико бољела и тијело савијала.
- Не могу да плачем. Једноставно, сузе некуд иду - каже нам. - Плакали смо, Алекса дуго није престајао. Много је волио Милицу, он се њој највише радовао. И, не сањам је, а вољела бих. Жарко је сања. Кад га, понекад, видим ујутро готово самљевеног, ја и не питам. Знам да је сањао Милицу.
Прелиставамо албуме. Једном. Двапут... Ко зна који пут. Душица дрхти. И, када се учини да ће из ње провалити јаук, ни суза не крене. Пред нама лице дјевојчице. Од пелена до посљедњег, трећег рођендана. Њен први кишобран. Први рођендан. Смије се у наручју родитеља. Показује прстом да иза камере сви ћуте, јер њена лутка коју је вољела иде на спавање. Позира у свечаној црвеној хаљиници. Под првим бијелим шеширићем. А, онда, трећи рођендан 9. јануар 1999. она гаси свјећице. И, крај.
Послије... а послије, фотографија трагова које су гелери оставили на зиду. Сахрана. Душица од бола пада. Бака полаже лутку на ковчег...
- Узмите и ове фотографије... ако мислите да су важне.
Фотографије нам пружа Анђела, лијек и утјеха Ракића, студент више Пословне школе.
- Мама и тата су нас чували од ових фотографија - каже Анђела. - Дуго, ја и можда нисам била свјесна колика је њихова патња. Мамина, посебно. Сада сам свјесна тог бола и дубоко га осјећам.
Вријеме растанка
Душица нас испраћа. Застајемо у дворишту. Као да је имала још много тога да каже. Дрхтала је. Прати нас до улице. Као да је имала још нешто да дода. Поглед заустављен. Њена Милица је трчкарала овим стазама прије 23 године. Данас би имала 26 година, три мјесеца и осам дана.
ПJEСМА ДОБРИЦЕ ЕРИЋА
Добрица Ерић, наш познати пјесник, написао је пјесму "Чико, ја тебе гледам с неба", у знак сјећања на Милицу Ракић и сву дјецу страдалу у НАТО бомбардовању. Поета је био и члан жирија који је бирао епитаф на споменику, дар "Новости" и наших читалаца малишанима убијеним током агресије.
Чико, ја тебе гледам с неба
Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.
Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.
Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе... и твоје руке.
Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.
Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.
Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.
Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!
Шта Ви мислите о овоме?