Из архиве портала ТребињеЛиве - Требињац Милош Ђурашевић (1931-2013) једини је југословенски фото-репортер који је снимио додјелу Нобелове награде књижевнику Иву Андрићу у Стокхолму, 10. децембра 1961. године. A преко двије и по деценије пратио је и фотографисао Јосипа Броза Тита.
Ђурашевић је рођен 1931. године. Школу је завршио у Требињу и Загребу, а студирао је ДИФ у Београду. Каријеру је започео у Индустрији алата. Посебну љубав је имао према пливању и фотографији. У Ватерполо и пливачком клубу “Леотар”, како прича Љубиша Анђелић, који му је посветио неколико реченица у својој књизи “Ципеле од картона”, пливао је пет година. Био је првак БиХ.
“Имао је обичај да дође на пливалиште ‘Леотара’ и отплива 200 метара лептировим стилом. И често би долазио први. Увијек смо се чудили одакле му та снага без тренинга. Пливао је једног љета од Купара до Цавтата без престанка, и то поново лептировим стилом, иначе најтежим у пливању”, прича Анђелић.
Радни вијек провео је у сарајевском “Ослобођењу”, гдје је радио 42 године, шест мјесеци и 20 дана. На страницама поменутог листа излазиле су фотографије које су заувијек обиљежиле једну еру балканских народа.
Годинама је био, бар се тако сматрало и причало, Титов лични фотограф. Још 1954. године први пут је, истина аматерски, фотографисао Тита. То је било на обиљежавању десетогодишњице од ослобођења Требиња у Другом свјетском рату. Доживотног предсједника Југославије професионално је почео да фотографише од 1961. године. Са њим је обишао, како је рекао за “Политику” 2010. године, 18 земаља. Никада није био члан Партије.
“Тито га је запазио. Увијек је питао ‘гдје је Мики’. Он се наметао пред Титом, а обезбјеђење га је увијек гонило. Говорили би да им квари протокол”, додаје Анђелић, правник по струци, новинар по занимању у пензији.
Снимио је 105 шефова држава и влада. Први и званични Титов портрет направио је 1978. године у Игалу. Послије Титове смрти портрет је у тиражу од 100.000 примјерака објављен у Ослобођењу, а касније у милионима. За исти је добио четири милиона ондашњих динара, а лично Тито му је у пропусницу написао: “Мики може све”. С друге стране и Тито је фотографисао Микија.
“Када је Никита Хрушчов посјетио Тита, Мики је знао протокол. Попео се на једно дрво и како они иду примјетио је да се неће окренути према њему. Он се раздерао ‘Никита’, и тако направио снимак”, каже Анђелић.
Посебан куриозитет предствља Микијево фотографисање Ива Андрића од Београда до Стокхлома, гдје је славном писцу уручена Нобелова награда за књижевност. Фотографисао је Андрића у авиону, краљевској чекаоници на стокхолмском аеродрому, те у палати шведске Краљевске академије када је Андрићу уручена престижна награда.
У Шведској је, приликом пријема код краља Густава, успио ући само захваљујући томе што је рекао да је лични фотограф предсједника Тита.
“Рекао ми је да је имао једну мању Титову фотографију и на њој је био Титов потпис. И он је то наводно показао пред двором и тако ушао на свечану додјелу Нобелеове награде. Међутим, када је ушао није могао доћи до сале гдје се додјељивала награда. Сакрио се иза завјесе, и кад је почела церемонија направио је фотографије”, истиче Анђелић.
Био је један од најпознатијих спортских фото-репортера. Неђо Марић, новинар “Гласа Требиња”, у свом тексту из јула 2013. године, цитирајући Н. Гуровића, написао је један занимљив догађај о Микију Флоријану, како су га звали док је још пливао у “Леотару”.
“За њега није било изгубљених ситуација или затворених врата. Улазио је тамо гдје су били само зидови без врата, улазио је и тада директно и без пардона. А једном приликом кад се био занио и није примјетио да је Маршалов “Галеб” већ дигао сидро, на путу за Африку, послије оног важног говора у Сплиту, тада су морали да зауставе брод и да Микија спусте у чамцу за спасавање... То се Маршалу јако свидјело, мада га је и иначе волио, па је Мики зато често био у његовој близини и путовао када је хтио и кад је то било потребно и планирано. Често је био у близини и осталих, тадашњих важних политичара. Био је на свим конгресима и разним додјелама високих признања и награда...”.
Анђелић се посебно сјећа Титове посјете Требињу шездесетих година прошлог вијека, када локални удбаш није дозволио Микију да уђе у Хотел “Леотар”.
“Рекао му је ‘Мики? Не можеш унутра!’. Нису га вољели. Послије мало времена Мики на тераси. Питамо га ‘куда си ушао”, јер смо пјевали у хору, а он нама ‘кроз Титов апартман’. Знали су га лични Титови пратиоци, па претпостављам да су га они и пустили да туда уђе”, додаје Анђелић.
До 1991. године живио је у Сарајеву. По избијању ратних сукоба напустио је тај град и отишао у Холандију. Често би долазио у Требиње.
Преминуо је 15. јула 2013. године у Београду. Кремиран је на Новом гробљу у том граду, а његов прах мирује у породичној гробници у граду подно Леотарa.
Шта Ви мислите о овоме?