Фосили са Леотара (Фото)

Поглед на планину Леотар из правца Требиња показује хоризонталне седиментне слојеве, окамењене доказе геолошких процеса кроз 50 милиона година. Ријетко која планина у региону ниска као што је Леотар (врх 1.228 метара надморске висине - мнв) у висини мањој од 1.000 метара има хронолошки тако дугу и у континуитету отворену (лако видљиву) геолошку стратификацију седимената.     

Ипак, Леотар је у прошлости само оквирно геолошки истражен, а никад палеонтолошки (истраживање фосила). Из разлога јер је број палеонтолога био мали, а геолошка истраживања рађена у СФРЈ била су са циљем откривања рудних богатстава и економско-индустријског развоја, а планина Леотар као отворени сегмент Јадранске карбонатне платформе, није показивао могућности за економски исплативе рудно-сировинске садржаје. 

Овдје је укратко представљен први палеонтолошки преглед терена Леотара. Иако рађен рекреативно током посљедњих година, на 11 локалитета са присојне стране планине пронађен је бројни палеонтолошки материал. Много више тога је остало неоткривено јер је Леотар велика површина истраживања за појединца.       

Седименти из периода креде 

Леотар је састављен од карбонатних седимената кречњака и доломита таложених у мору током периода креде (прије 145 до 66 милиона година) када је ово подручје било плитко море са архипелагом мањих острва чија се величина и број с временом мијењао углавном према промјенама нивоа мора. Због тога није могуће наћи фосиле диносауруса на ширем подручју.   

Положај данашњег Требиња тада је био у суптропском појасу на географској ширини око 15 степени јужније него што је данас, са полаганим кретањем у правцу сјевера. То је било узроковано тектонским помијерањем континенталних плоча, у овом случају мањег одломка Афричке плоче зване Јадранско-Апулијска мала плоча, која се кретала према Евроазијској плочи и са којом се сударила почетком ере кенозоика прије 65 милиона година.

Тај судар који траје и данас (резултат су земљотреси) створио је данашњу географију подручја Алпа и Динарида.

Тадашњи јужни положај одређивао је палеоклиму која је током периода креде глобално била топлија. На положају требињског подручја просјечна годишња температуре је била већа за шест до осам степени Целзијусових него што је данас. Таква клима је стварала палеоеколошке услове у којима су живјеле другачије животињске и биљне врсте од данашњих.        

Геохронологија Леотара

Резултати геохронолошких истраживања у СФР Југославији показани су на Основној геолошкој карти (ОГК) СФРЈ 1:100 000, лист Требиње у издању Савезног геолошког завода Београд (1967.г.).

Најниже падине Леотара, мањи дио изнад насеља Хрупјела и Подгљивље, најстарији су седименти, из епохе ране (доње) креде са почетка стадија валенда прије око 140 милиона година. Према врху су наслагани млађи седименти, а врхови Леотара су таложени почетком епохе касне (горње) креде, крајем стадија турона и старости су око 90 милиона година.     

Пењући се уз Леотар, пролази се кроз милионе година геолошке историје. Планина Леотар је отворена геолошка књига са окамењеним записима кроз 50 милиона година који свједоче о древним палеоеколошким околностима на овом подручју.

Фосили са доњих падина Леотара

Леотар је претежно стрм, тежак и физички захтјеван терен за тражење фосила. Иако бројни, пронађени фосили су мали јер природни услови какви су били на овом подручју током периода креде нису омогућавали фосилизацију великих биолошких организама.

Заједничка карактеристика свих врста фосила са Леотара јесте чврста окамењеност - веома тешко их је извадити из камене матрице.         

Планина се може подијелити на два различита нивоа - ниже и височије слојеве, различите по својим хронолошким, литостратиграфским и палеобиолошким детаљима. Оне ниже, геолошки старије падине Леотара, могу се опет подијелити на два сектора у којима су нађени различити фосили. Први сектор су источни, нижи обронци изнад насеља Горица и Бањевци, изнад пута према Ластви. Ту су пронађене окамењене љуштуре и фосилни отисци шкољки, а на стијенама су нађени бројни калцитизовани остаци морских пужића.

Могу се наћи љуштурице густих колонија ситних фораминифера које су живљеле на морском дну. Ови седименти су таложени крајем епохе ране креде прије око 105 милиона година.

Други сектор су западни обронци изнад насеља Хрупјела и Подгљивље, изнад пута према Билећи. Ту су нађени ихнофосили таласиноиди - трагови укопина животиња на морском дну као калцитом испуњене мреже тунелића које су бушили ситни ракови декаподи.

Нађени су остаци коралног спруда и веће фораминифере.

На једном малом локалитету седименти су танко слојевити. Ту су пронађени окамењени отисци жарњака морузгви, а на плочастим одломцима нађен је фосил мале рибице, зуб рибе и дјелићи биљака. Ови седименти из епохе ране креде старости око 115 милиона година настали су у плитком приобалном мору. 

Фосили са висова Леотара  

Горњи висови Леотара изнад 800 мнв такође се могу подијелити на источни и западни сектор јер је средишњи (дужински) дио Леотара на већим висинама веома стрм, рискантан и скоро немогућ за истраживање.   

На вишим источним обронцима Леотара испод тврђаве Гљива, према југу и истоку, фосили су пронађени у седиментима из епохе касне креде прије 96 до 90 милиона година. На висинама од 800 до 1000 мнв на пет локалитета нађени су бројни фосили изумрлих шкољкаша рудиста. Најчешће су то рудисти радиолити који су имали шкољке облика малих корнета сложених један у други. 

На тим висинама такође су нађени фосили пужића, колонија калкарних коралинских алги и бројни фосили изумрлих острига хондродонти које су као и рудисти у окамењеним накупинама (лумакелама) шкољки и фрагмената.

Макро фосили нису пронађени на положају тврђаве Гљива (1.038 мнв), али су на Каменој глави (1.022 мнв) пронађени бројни фосили малих рудиста унутар тзв. рудистних кречњака.     

На западним обронцима Леотара на висини 800 мнв налази се дуги низ стијена високих 30 до 50 метара зване Орлове греде. Према ОГК, ове стијене представљају седиментацију са почетка епохе касне креде прије око 100 милиона година. Мала је вјероватноћа да у њима има макро фосила јер су седименти настали у мору дубоком неколико стотина метара.

Прије 95 милиона година море је на овом подручју поново постало плиће, те су на висовима изнад Орлових греда на око 900 мнв, пронађени фосили макро фораминифера, а изнад ових до 1.100 мнв у седиментима из каснијег периода има лумакела малих рудиста (приликом овог прегледа терена, на врху Леотара фосили нису пронађени).    

Ови окамењени шкољкаши који су овдје живљели у плитком спрудовитом мору прије 90 милиона година, свједоче да су врхови планине некад били дно древног топлог мора, које је давно нестало, а трагове некадашњег постојања и живота у њему оставило у камењу и стијенама Леотара.